Pandoru možemo tumačiti možda, između ostalog, i kao metaforu ženske radoznalosti. Šta se krije u kutiji? Večito pitanje. Zevs, vrhovni bog Olimpa, odlučio je da, u vidu žene, pošalje kaznu Prometeju, koji mu je ukrao vatru i dao je ljudima. Da li je uspeo u svojoj nameri?
Prelepu i zanosnu Pandoru Hermes je spustio na zemlju i odveo mladom Epimeteju, Prometejevom bratu, da mu je, kao Zevsov dar, preda zajedno sa zlatom ukrašenom kutijom, u kojoj su se nalazila sva zla ovoga sveta. Iako ga je Prometej još ranije savetovao da nipošto ne prima poklone od bogova, a on to čvrsto obećao, videvši prekrasnu Pandoru i zlatnu kutiju u njenim rukama, Epimetej nije mogao odoleti iskušenju. Primio je Zevsov dar, a sa njim i veliku nesreću – za sebe i za celi ljudski rod.
Smatra se suprugom titana Epimeteja (Prometejevog brata). U slobodnijem prevodu, Epimetej označava onog koji promišlja naknadno, što ukazuje na njegovu ulogu u antičkim mitovima.
Ovaj mit ima nekoliko tumačenja, pa je prema jednom od tih mitova, Zevs Pandoru poslao ne kao kaznu, već kao nagradu čovečanstvu, ali njena ženska lakomislenost ju je, kako kaže tumačenje, navela da donese nesreću.
Mit objašnjava i trenutak kada je nada izašla iz kutije. Navodi se da je poletela poput vilinskog konjica duginih boja i da je dotakla svako mesto koje je zlo razorilo. Smatra se da od tada, zlo i nada da će ono biti pobeđeno, koračaju jedno uz drugo celim svetom, kroz vekove i da gde god je zlo, postoji i nada da će biti dobrog.
