U Svrčinu, jednom od dvorova Nemanjića, 8. septembra 1331. godine kraljevskim vencem svih srpskih i pomorskih zemalja ovenčan je Dušan, sin Stefana Dečanskog, mladić sa nepune dvadeset dve godine. Toga dana u Svrčinu okupio se sabor svog srpskog plemstva i sveštenstva kako bi priredio svečanost krunisanja novog srpskog vladara.
Mladom vladaru iz Dubrovnika je stiglo pismo sa darovima, čestitkama i izjavama radosti zbog slave i časti koju je stekao, sa nagoveštajem poslanstva koje je sa zakašnjenjem od par dana nakon ceremonije krunisanja stiglo u Srbiju.
Preuzevši srpski presto novi kralj je napravio snažan zaokret u politici države kojom je vladao, kako u političkom, tako i u strukturalnom pogledu, što je istoriju Srbije usmerilo u novom pravcu.
Usko vezano sa novim političkim kursom koji je uspostavio mladi kralj stoji i sam način na koji je Dušan Nemanjić ostvario pravo na srpski tron. Zapravo je sve počelo još za vreme vladavine njegovog prethodnika, oca mu, Stefana.
USPON DUŠANA NEMANJIĆA
Za uspod Dušana Nemnjića presudna je bila srpska pobeda nad združenim vizantijskim i bugarskim snagama godinu dana ranije, kod mesta Velbužd. Bitku je odlučio ubojiti juriš srpske teške konjice koju je predvodio upravo on, prestolonaslednik Dušan. Jedinice pod njegovom komandom popunjavali su predstavnici slavne srpske vlastele iz Raške, Zete, Zahumlja i drugih oblasti. Juriš srpske konjičke vlastele predvođene Dušanom naterao je bugarsku vojsku u beg prilikom kojeg je stradao i bugarski car Mihajlo Šišman.
Srpski kralj Stefan je prema mišljenjima vlastele, predvođene prestolonaslednikom Dušanom, nedovoljno iskoristio pobedu kod Velbužda. On je, istini za volju, tokom jeseni od Vizantije osvojio određene oblasti i gradove u oblasti Makedoniji, koje je prethodno car Andronik napustio otišavši u pohod protiv dojučerašnjih saveznika Bugara, otrgavši od njih neke crnomorske teritorije. Za to vreme kralj Stefan proširio je svoju državu na gradove Veles, Prosek, Štip, Črešće i Dobrun. Pojedini od ovih gradova bili su ranije pod srpskom vlašću, ali ih je neposredno pre bitke kod Velbužda preoteo vizantijski vasilevs. Smatrajući tako da je okončao ratne sukobe, kralj Stefan posvetio se izgradnji svog manastira Dečana i organizaciji njegovog vlastelinstva.
Pasivnost u osvajačkim nastojanjima kralja Stefana i njegova slabost na mladu drugu ženu, vizantijsku princezu, izazvala je negodovanje pre svega vlastele, ali i ambicioznog prestolonaslednika Dušana. Neka od svedočanstava iz toga doba navode da je odnos između oca i sina poremetila upravo Marija Paleolog svojim težnjama da uz podršku vizantijskog dvora obezbedi tron u Srbiji za svoga sina Simeona-Sinišu, čime bi Dušan bez dileme bio potisnut u drugi plan.
Početkom januara 1331. godine izbio je prvi otvoreni ustanak protiv legitimnog kralja. Čitavu srpsku državu su zahvatili neredi koji su ugrozili i njen spoljnopolitički položaj. Najpre je u Bugarskoj zbačen srpski štićenik i sestrić srpskog kralja Ivan Stefan, a postavljen je Ivan Aleksandar, rođak poginulog cara Mihajla Šišmana.
Građanski rat između oca i sina u Srbiji trajao je do sredine aprila, kada je došlo do kratkotrajnog izmirenja. Nije poznato pod kojim uslovima je sklopljen mir, ali je sasvim sigurno da se već tada prestolonaslednik osetio ugroženim i bio zabrinut za sopstvenu budućnost imajući u vidu eventualne pretenzije dece koju je njegov otac imao iz drugog braka.
Podsticaj moćne vlastele svakako je bio prisutan, pa i dan danas ostaje nedoumica da li je vlastela isturila Dušana kao predstavnika dinastije za svog eksponata u ostvarenju sopstvenih ambicija ili je prestolonaslednik bio oličenje njihovih težnji. Istorijski izvori iz tog perioda se takođe ne slažu kada su u pitanju razlozi sukoba kralja Stefana i prestolonaslednika Dušana.
Prema tvrdnjama Danilovog nastavljača, krivica pada na oca koji je “omrznuo” sina “najljućom mržnjom” i poveo toliku vojnu silu na njega da je ovaj morao bežati čak do Skadra. Vizantijski istoričar Nićifor Grigor, koji je i lično poznavao kraljevsku porodicu, krivicu baca na srpsku vlastelu koja je podstakla prestolonaslednikov strah od eventualnog gubitka položaja nakon što je Stefan dobio decu u drugom braku. Bilo kako bilo, srpska vlastela i prestolonaslednik pronašli su zajednički interes u nastavku borbe protiv pasivnog kralja.
U leto, najverovatnije 21. avgusta, 1331. godine Dušan je sa malobrojnom, ali probranom i dobro opremljenom vojskom iznenada napao kralja Stefana koji se sa porodicom nalazio u svome dvoru u Nerodimlju. Ne uspevši da na brzinu organizuje odbranu, kralj se sklono u utvrđeni Petrič dok su u Dušanove ruke pali njegov dvor u kome se nalazila kraljica Marija Paleolog sa decom i kraljevska riznica. Do kraja avgusta kralj Stefan je bio opkoljen u Petriču i konačno prisiljen na predaju.
Svoju pobedu Dušan Nemanjić okončao je utamničenjem Stefana Dečanskog u zloglasnoj srednjevekovnoj tamnici u Zvečanu, gde se ovaj sa svojom porodicom nalazio nešto više od dva meseca. Izvori i literatura se skoro u potpunosti slažu da je svrgnuti kralj pod nejasnim okolnostima izgubio život u Zvečanu 11. novembra 1331. godine.
Kontroverze i teorije o njegovoj smrti ostaju nerasvetljene i do današnjeg dana jer se smatra da postoji mogućnost da je Stefan Dečanski preminuo od posledica bolesti u Zvečanu, ali takođe ostaje otvorena mogućnost da je novi vladar naredio da se njegov otac ubije. Ova druga tvrdnja potkrepljuje se činjenicom da je Dušan jedini iz loze Nemanjića koji nije proglašen svecem upravo zbog greha oceubistva.
Mogućnosti zbog kojih je on ostao lišen pravoslavnog oreola svakako su i činjenica da je svoju ženu odveo na Hilandar, kršeći tako sveti zakon manastira, zatim kasnije njegovo samovoljno uzdizanje Srpske pravoslavne crkve na rang Patrijaršije, kao i pokušaji zbližavanja sa papskom državom usled čega je moguće da je razmatrao prihvatiti pokatoličenje svog naroda. Ipak, kao najbliža istini stoji mogućnost da je svrgnuti Stefan Dečanski zaista preminuo prirodnom smrću s obzirom na to da je novi kralj ostavio u životu svoju maćehu a svog polubrata kasnije počastvovao veoma prestižnom titulom despota.
Nijedna od ovih tvrdnji se ne može sa sigurnošću potvrditi zarad čega vladavina jednog od najuspešnijih vladara iz loze Nemanjića već od svojih prvih dana obiluje nejasnoćama, tajnama i teorijama zavera. Ono što je svakako neupitno jeste činjenica da je davnog 8. septembra 1331. godine otpočela jedna uspešna i plodonosna vladavina mladića koji će sebe, pored carske titule, okititi i jedinstvenim nadimkom, Silni.
