Danas je Vidovdan, veliki crkveni dan, jedan od najvažnijih istorijskih datuma za Srbe, ali i dan za koji se vezuju mnoga narodna verovanja.
Koren Vidovdana, kao i svetog Vida i ostalih svetaca je, naravno, paganski. Vid je u prehrišćansko doba smatran vrhovnim božanstvom, “Bogom nad bogovima”, a svi drugi bogovi tek polubogovima.
Formalno, slave se sveti mučenici: Vito, Modest i Kriskentiji, sveti prorok Amos, prepodobni mučenik Dula, sveti Jefrem – patrijarh srpski i blaženi Avgustin – episkopa Iponski.
Pre više od jednog veka, tačnije tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva je Vidovdan prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala.
Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se kasnije nastali Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji “otvara oči”.
Zbog toga što se jedan od najvažnijih događaja u srpskoj istoriji – Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.
Po interpretaciji koja se vezuje za tradiciju i mit Kosovskog boja, sudar vojski srpskih velikaša protiv vojske turskog cara na Kosovu polju je trebao da se desi na dan kada treba da se vidi ko je vera, a ko nevera. Po tom mitu se od tada taj dan naziva Vidovdanom.
Snažno sećanje na ovaj istorijski događaj prenosilo se i razvijalo u narodu kroz cikluse epskih pesama, a ujedno se utkivalo u sam nacionalni identitet.
U srpskom narodu Vidovdan je i dan žalosti, pa je zadržan običaj da se na ovaj dan ne prave slavlja, ne igra i ne peva.
