Brak u Srbiji u proseku traje 13,3 godine, a najveći broj razvedenih parova nema decu, ali ne treba zbog toga zanemariti decu koja pate jer se mama i tata rastaju.
U kom uzrastu su deca najosetljivija na razvod?
“Smatra se da deca pre treće godine ne mogu da pamte, tako da vlada mišljenje da što su manja deca, to su manje osetljiva. Ali, ipak, to ne znači da ih razvod ne pogađa. U suštini, sa svakim detetom treba na tu temu biti oprezan i polako mu to saopštiti”, kaže za MONDO psihijatar i psihoteraput dr Tatjanu Vlašković Jovićević.
Ona naglašava da to nikako ne znači da razvod ne može da ostavi posledicu na decu mlađu od tri godine.
“Posebno ako je razvod bio intenzivan, pun svađa i prepirki, možda čak i nekog zlostavljanja, to će sigurno na njih ostaviti trag, uprkos tome što se po dečjoj razvojnoj psihijatriji smatra da deca ne pamte prve tri godine”.
Prema nekim američkim istraživanjima, smatra se da su deca oko 11. godine života najosetljivija na razvod, zato što su celu deceniju provela sa roditeljima.
“Naravno, i adolescenti su veoma osetljivi jer je i njima samima u tom periodu sve teško, a posebno činjenica da mama i tata više neće biti zajedno”.
Kada roditelji već odluče da se razvedu, kako to da saopšte deci?
Lakše je ako imaju braću ili sestre. Jedinci teže podnose razvod roditelja, dok je deci koja imaju braću ili sestre malo lakše, pošto se drže zajedno i međusobno se štite. Kada je dete jedinac, ono nema sa kim da podeli svoja osećanja, pa je mnogo važno da uz sebe ima i babe, dede, tetke…
“To u suštini zavisi od prethodnih odnosa. Ako su deca videla da se roditelji svađaju, da to nije kako treba, onda oni pretpostavljaju da tu nešto nije u redu. Ali ako baš odluče da se razvedu, onda treba sa decom da razgovaraju oči u oči, da sednu naspram ili pored njih, a ne da stoje iznad njih jer su oni mali i roditelji treba da budu na istom nivou sa njima. Prosto treba reći ‘mama i tata se više ne slažu, ali to nema veze sa tobom. Mi ćemo tebe uvek voleti, bez obzira šta će između nas biti. Ti ćeš i sa mamom i sa tatom biti i dalje u istim odnosima’”.
Treba li reći deci koji je razlog razvoda – da li dete treba da zna ako je neko, na primer, varao u braku?
“Mislim da ako su mala deca, ako nisu adolescenti ili odrasle osobe, ne treba im reći pravi razlog jer oni ne razumeju zašto bi to neko uradio. Samo im treba reći da se mama i tata ne slažu kao ranije i da se ni vi ne biste osećali loše, bolje je da se rastanemo”.
Postoji li neki način na koji roditelji mogu da pripreme decu na ovakvu vest?
“Mislim da i to zavisi od uzrasta. Što su deca manja, to im treba reći jednostavnije i bez previše detalja. Ako su deca starija, onda im treba saopštiti malo detaljnije. Ne može dete nikako da se pripremi na takvu vest, ali treba reći polako, postepeno, da ne bude kako mi to kažemo ‘s neba, pa u rebra’”.
Često čujemo da neki parovi ostaju u braku zbog dece. Da li je to zaista tako i da li je dobro ostati u braku samo zbog toga?
“Zavisi u kakvom je odnosu bio taj brak. Ako je bio pun svađa i prepirki, ne daj Bože nekih fizičkih razmirica, naravno da je bolje da se razvedu. I neka američka istraživanja su pokazala da i sama deca kažu da je bolje da se mama i tata razvedu, da se rastanu, nego da su zajedno ako se neprestano svađaju, ako mama plače, tata nije tu, i slično… Bolje je da budu mirni, ali razdvojeni, nego zajedno i da se svađaju”.
U nekim slučajevima, razlog za razvod braka su alkoholizam ili neka druga zavisnost jednog od supružnika. Da li za te probleme treba reći deci?
“Mislim da pre nego što dođe do razvoda, treba otići kod nekog stručnjaka, psihoterapeuta, psihijatra, psihologa, da probaju to da srede. Ako vide da i dalje nema rešenja, da partner prodaje imovinu ili tako nešto, po mom mišljenju je to onda razlog za razvod. Ali, ne treba reći detetu ‘tata ili mama ti je alkoholičar ili se kocka’, jer time u očima deteta umanjuju vrednost drugog roditelja. Tako da ipak treba reći ‘tata ima određeni problem sa tim i tim, pomoći ćemo mu, ali moramo malo da se sklonimo dok ne bude bolje’”.
Da li devojčice i dečaci isto podnose razvod?
“Smatra se da su ženska deca malo osetljivija i da su devojčice sklone kasnijem razvoju depresije, anksioznosti, povlačenja u sebe i slično, naročito ako su u vremenu pre puberteta. Ako u tom periodu postoje neki stresovi, devojčice recimo mogu ranije da uđu u pubertet. Naročito je to često jer se majke nekad odnose prema ćerkama kao prema drugaricama i pričaju im nešto što ne bi trebalo da pričaju deci, i onda počnu da optužuju muža, što nikako ne bi trebalo. Što se tiče dečaka, oni su skloniji nekim izrazima besa, povlačenju u sebe, razvoju nekih zavisnih oblika ponašanja, u smislu da se vežu za mamu ili za tatu… Oni su skloniji da imaju napade besa i da pokazuju otpor i slično, ali dobra vest je da otprilike posle godinu dana ti simptomi nestaju, u većini slučajeva”.
Neki roditelji pokušavaju da se izbore za dečju naklonost preteranim udovoljavanjem, kupovinom poklona i slično. Kako se postaviti u toj situaciji?
Držite se rutine. Ako mama i tata ne žive zajedno, trebalo bi utvrditi tačno vreme kada dete ide kod jednog, a kada kod drugog roditelja i da tako bude svake nedelje. Rutinu ne treba kvariti jer time se detetu omogućava da koliko-toliko ima svoj mir i red u celoj situaciji. Koliko god da je razvod strašan i stresan, treba izbeći haotičnost.
“To je često jer mi u današnje vreme nemamo vremena, pa pokušavamo decu da potkupimo telefonima i slično. Ali ne treba to raditi, već ih treba obasipati pažnjom, ljubavlju, vremenom. Ako zajedno provode vreme, bez obzira na to da li su kod mame ili kod tate, to je njima najvažnije. Materijalno nikada ne treba da bude u prvom planu, već pažnja jer je to ono što detetu u tom trenutku najviše nedostaje”.
Kako roditelj može detetu da objasni da to što mu drugi roditelj kupuje “avione i kamione” ne znači da ga više voli?
“Treba objasniti detetu da je materijalno samo trenutno, prolazno, da će telefon ili laptop da se pokvare, ali da ljubav i pažnja uvek ostaju. Svi mi volimo poklone, ali treba detetu objasniti da to nije najvažnije jer će u suprotnom da se razmazi, da počne da manipuliše… Sa te strane, supružnici koliko god da se ne slažu, treba da budu saglasni kada je u pitanju stav prema detetu”.
Imate li neki savet kako da roditelji prođu kroz razvod, a da što više ublaže neke negativne posledice na dete?
“Deca su karakteristična po tome što svako negativno osećanje koje imaju pokazuju putem ponašanje. Oni neće da kažu osećam se tužno ili besno, već će to da pokažu ponašanjem – ili će da beže iz škole, ili će da počnu da uzimaju alkohol ili čak drogu, ali na taj način to pokazuju. Zato roditelji uvek treba što više da pričaju sa decom i ako vide da je to otišlo u neku lošu stranu, da odu kod stručnjaka – psihologa, psihijatra. Dakle, važno je da roditelji shvate da to nije uobičajeni deo njihovog adolescentskog bunta ili šta već, nego da je to ozbiljnija stvar”.
Kako roditelji mogu da procene da li je to deo bunta ili prelazi u nešto ozbiljnije?
“Ako su se deca normalno ponašala pre razvoda i ako je sve to krenulo u nekom periodu oko razvoda, onda je signifikantno da je u pitanju to. Ali, naravno, bez obzira na to koji je razlog za takvo ponašanje, to ne mora da bude samo razvod, obavezno treba da odu kod stručnjaka”.
Na koji način roditelji mogu da uvere dete da ono nije krivo za razvod – mališani često misle baš tako?
“Jeste, posebno predškolska deca smatraju da su deca kriva ako nešto među roditeljima nije u redu i pitaju ‘šta sam uradio’. Uvek mu treba dati do znanja da ono nije krivo. Koliko god da su roditelji u svađi, dete treba da im bude na prvom mestu i da mu objasne da njihovo neslaganje nema veze sa njim. Treba mu naglasiti da će ono i dalje biti voljeno, maženo i paženo, čak i ako mama i tata više ne žive zajedno. U suštini, treba da naprave raspored kada će dete biti kod mame, a kada kod tate jer dete nikako ne treba da trpi zbog njihovih svađa”.
Vi radite i psihoterapiju sa parovima. U čemu, prema vašem dosadašnjem iskustvu, roditelji najviše greše kada se rastaju?
“Najčešća greška je da pričaju protiv drugog roditelja u prisustvu dece. Dakle, ‘mama ili tata ti je ovakav i onakav, on je uradio ovo ili ono’. To, naravno, na dete deluje negativno jer je on njemu roditelj bez obzira na to šta se desilo. Greše i u tome što pokušavaju jedno drugom da prenesu poruke preko deteta: ‘Reci tati da nije smeo to da uradi, reci mami da više ne radi to i to’. Znači, najgore je to, neke duple poruke, mama kaže jedno, tata drugo, a dete se nađe između dve vatre i ne zna kako da se ponaša. Najgore je manipulisati putem deteta”.
Drugim rečima, roditelji treba da ostave po strani svoj ljubavni život i da shvate da su u datoj situaciji oni samo roditelji, bez obzira koliko je to teško.
“To je jako teško u praksi, ali treba dati sve od sebe jer je tu dete najveća žrtva – ono nije krivo, ono je njima dete i oni su njemu roditelji šta god da se desi. S te strane, treba čuvati hladnu glavu”.
Izvor: Detinjarije
