Anksioznost je bazični ljudski doživljaj, i sastavni je deo razvoja i odrastanja svakog deteta. To je adaptivni odgovor koji upozorava dete da treba da preuzme neke mere opreza, odnosno izbegne neki rizik. Međutim, za jedne, anksiozne epizode su blage i prolazne, dok su kod drugih strahovi ozbiljniji, jači i duže se održavaju.
Anksioznost podrazumeva akutno nastupanje straha i stalnu lebdeću napetost, te su strahovi i anksioznost isprepletani. Sadržaj strahova i anksioznosti menja se s obzirom na uzrast, kao rezultat sazrevanja i iskustva. Tako, mogu se uočiti strahovi koji su karakteristični za određene razvojne periode:
- prve dve godine života: strah od odvajanja od roditelja, strah od nepoznatih osoba, strah od jakih zvukova,
- od 2.-8. godine: strah od spavanja bez roditelja, strah od životinja, lekara, lopova, mraka, vode, grmljavine, čudovišta,
- od 8.-12. godine: strah od škole i odgovaranja pred razredom, od neuspeha i kritike, od odbačenosti, strah od smrti i bolesti, strah od gužve/samoće,
- adolescentski period: strah od odrastanja, strah od neprihvaćenosti, strah od javnih nastupa, strah od rata i nasilja, strahovi vezani za fizički izgled i sopstveni identitet.
Pokazalo se da intenzivni i dugotrajni strahovi u detinjstvu i adolescenciji vode ka anksioznom poremećaju u odraslom dobu, te se zbog toga često istražuju paralelno. Razlika je u tome što su strahovi usmereni ka specifičnim objektima (mrak, čudovišta, škola…), dok je anksioznost neodređeni strah od očekivanja nepoznate i preteće opasnosti u budućnosti. U slučaju straha, pretnja je konkretna, dok je kod anksioznosti manje jasna, produženog trajanja i više utiče na celokupno psihičko stanje.
Kada određeni strah, na primer od odgovaranja pred razredom, intenzivno okupira dete, ono počinje da ispoljava anksiozno ponašanje koje može da utiče na svakodnevno funkcionisanje – ispoljava se u nekarakterističnim situacijama, simptomi su intenzivni i trajni i nisu primereni za detetov uzrast.
Uzroci anksioznosti kod dece
Na pojavu anksioznosti utiče uglavnom veći broj bioloških i faktora ličnosti. Danas se govori i o anksioznom temperamentu, sa kojim se rađa oko 15% dece. Dodatno, razvoj anksioznosti mogu provocirati i vaspitni stilovi roditelja. Kruto vaspitanje sa stalnim kritikama može dovesti do toga da dete izgubi poverenje u sebe i razvije visok nivo nesigurnosti koju će ispoljavati kroz stalnu brigu da mora da ispuni zahteve kako bi bilo voljeno i pohvaljeno. Roditelji koji se, s druge strane, previše zaštitnički postavljaju mogu doprineti tome da se kod deteta razvije bazično nepoverenje prema spoljašnjem svetu. Takođe, ukoliko su roditelji ili druga detetu bliska osoba koja predstavlja model anksiozni, veća je verovatnoća da će se i kod deteta uočiti anksioznost. Još neki od provocirajućih faktora su: razvod i česte svađe roditelja, bolest deteta ili člana porodice, odvajanje od roditelja, rođenje brata ili sestre, polazak u školu ili prelazak u novu školu, iznenadna smrt bake, deke ili kućnog ljubimca, prirodne katastrofe.
Kako prepoznajemo anksioznu decu
Anksioznost kod dece uzrokuje probleme sa spavanjem, apetitom, izostajanje iz škole zbog često neobjašnjivih bolesti, poput bolova u stomaku, mučnine ili glavobolje. Izražen je motorički nemir, drhtanje, hladan znoj, mokri dlanovi, ubrzano lupanje srca, teškoće u disanju, dijareja. Mogu se javiti grčevi u nogama ili rukama kada osete nelagodnost. Grickaju nokte. Sklona su pesimizmu i preuveličavanju negativnih ishoda određenih situacija. Konstantno brinu, osećaju krivicu i samokritična su. Česti su i napadi besa, ljutnja, razdražljivost i plakanje. Izbegavaju određene situacije koje im izazivaju nemir, a posebno izbegavaju da pričaju o tome. Sklona su perfekcionizmu. Ispod svega toga je određeni strah koji deca često ne umeju da verbalizuju, već je on potisnut i izražava se kroz telesne simptome. Ti strahovi mogu biti i posledica pogrešno izvedenih zaključaka, pa im treba dozvoliti da se izraze kako bismo ih razuverili.
Kako da pomognemo?
Anksioznost kod dece se može prevazići, budući da su deca posebno sugestibilna, otvorena za nova razmišljanja i delovanja. Kada dobije adekvatnu podršku, razumevanje i informaciju, vrlo brzo može da prevaziđe strahove. Odrasli često uveravaju dete da nema čega da se boji, i tako mu ne dozvole da izrazi svoje strahove i osećanja, te tako dete sve što ga muči potiskuje duboko u sebi, i misli da to što oseća nije u redu.
Odrasli treba da shvate da je detetov strah realan i ono što njega okupira. Dete treba ohrabrivati da se otvori i verbalizuje svoja osećanja, recimo postavljanjem pitanja kroz igru ili crtanje. Zajedno sa detetom možete osmisliti ,,plan delovanja u kriznoj situaciji’’. Ukoliko će detetu to značiti, na vidljivom mestu okačite brojeve telefona policije, hitne pomoći, vatrogasaca.
Detetu već u starijim razredima osnovne škole možete i da objasnite da ako je nešto za njega zaista zastrašujuće, ono ima dva izbora: 1) treba da ustanovi da li je to nešto stvarno opasno i 2) ako jeste, da uradi nešto čime bi se otklonila postojeća opasnost. Dete treba da nauči da ga briga neće zaštititi, već će često i povećati rizik da dođe do negativnog ishoda. Na primer, ako je dete dobro naučilo lekciju, a plaši se da odgovara, ono će ipak dobiti slabiju ocenu.
Kada je dete duže vreme uplašeno, zabrinuto, povučeno, razdražljivo, osetljivo do te mere da to ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje i obaveze, na primer pokvari školski uspeh, izbegava druženje sa vršnjacima i sl. preporuka je da se potraži stručna pomoć. Iako je anksioznost u detinjstvu često prolazno stanje, kod jednog broja dece će se ona održati i u odraslom dobu. Kako bi se prevenirao ili ublažio razvoj anksioznih poremećaja u odraslom dobu, bitno je da ovo stanje prepoznamo i tretiramo što pre. Praksa je pokazala da u prevazilaženju strahova i anksioznosti dobre rezultate daje kognitivno-bihejvioralni pristup.
Preuzeto: Vaspsiholog.com
