Šipurak su naši ljudi oduvek smatrali korovskom biljkom i nisu je želeli blizu kuće, jer ako šipurak iznikne u dvorištu zna se da je kuća napuštena i da u njoj niko ne živi.
Ipak, u jednom zlatiborskom selu deda Tomislav Selaković (85) posadio je šipurke na svom imanju na kom za jednu sezonu nabere oko 2 tone i zaradi oko 7.000 evra
Tomino imanje na kome uzgaja ovu neobičnu biljku smešteno je u pristranku sela Seništa na padinama planine Zlatibor.
Kad sam razmišljao da li da posadim šipurak, ljudi su se čudili zašto sadim trnje na imanju kad ga i onako ima u izobilju – počinje priču deda Tomislav.
Pre pet godina, kada je krenuo sa uzgajanjem, Tomislav je na 60 ari svoje očevine posadio sadnice šipurka koje je dobavio sa severa Srbije. Nedostatak iskustva i manjak radne snage, osporavali su ovog domaćina na početku proizvodnje, ali ih je on ubrzo savladao i započeo ozbiljan biznis.
– Šipurak ko šipurak, samo sto je posađen u redove i na jednom mestu, onako nikakve razlike neme između divljeg i šipurka sa mog imanja. U rano proleće krećemo sa obradom, obrezujemo stare grane, okopavamo, đubrimo staljnjakom,prskamo bakarnim krečom i pripremamo za predstojeću sezonu. Najveći deo posla jeste kada plodovi sazre i prestoji branje za koje često moramo, pored nas iz kuće, da angažujemo i radnike – priča ovaj poljoprivrednik.
Najveći špic zrenja šipuraka jeste seprembar, mada u ovim visokim krajevima nekada zna i da zakasni. Nakon završene berbe tek sledi veliki posao, a to je proizvodnja kaše od koje se pravi džem. Za ovaj deo posla zadužena je Ruža, Tomislavljeva ćerka, koja je podržala oca i kod njene kuće u Sevojnu, u predgrađu Užica, započela preradu šipurka.
Dosta je tereta i na mojim plećima, ali na njenim je puno više – razumljivo kaže Tomislav.
Od ploda šipurka do kaše za džem vrlo je dug i zahtevan put, ali po deda Tomovim rečima, njegovoj ćerki to nikada ne pada teško. Za ovu namenu oni imaju odgovarajuće mašine za preradu šipurka kojima je cena prilično velika a bez kojih ne bi mogli da se bave ovim poslom.
Najbitnije mi je da kvalitet bude na prvom mestu. Od jednog balona od pet kilograma kaše, mogu da se skuvaju sigurno šest-sedam tegli džema, a najveća mi je motivacija i čast kada mi ovogodišnje mušterije budu i sledeće godine – ističe Selaković.
Nakon obrade, branja i prerade opet sledi nimalo lak posao – prodaja. Pošto je deda Tomislavu desna ruka, ćerka Ruža, ona mu dosta pomaže pri prodaji proizvoda za koje su radili cele godine.
U skoro svim opštinama Zlatiborskog okruga koriste se njihove kaše za pripremu zimnice, od kojih je džem neverovatne boje i ukusa.
– Ćerka u Užicu dosta prodaje, ali narudžbine pristižu i iz Bajine Bašte, Požege…mada i ja u 85-oj godini izlazim ponedeljkom na novovarošku pijacu da “namirim” stare mušterije. Siguran sam da smo ove godine proizveli bar 1000 balona od pet kilograma, trebalo je rada ali ima i koristi – zaključuje Tomislav.
Po svemu sudeći ovo je ipak posao za mlađe ljude, a deda Tomislav je odličan primer novijim generacijama da se od rada i upornosti može živeti u selu.
Iako gazi devetu deceniju redovan je trgovac na novovaroškoj pijaci, na koju ceo zivot iznosi proizvode iz podnožja Murtenice. Pored rakije,meda,ječma i ražanog brašna od nedavno se na njegovoj tezgi prodaje i “čorba” za džem, dobijena preradom šipurka sa njegovog imanja.
