Godinu-dve pre sedme godine, roditelji postepeno počinju da pripremaju dete za školu. Deca u vrtiću uče razne stavri, potvrđuju ih kod kuće sa roditeljima, uče kako da drže olovku, kakvo ponašanje ih čeka na času itd.
Kako vaše dete doživljava polazak uu školu? Kao praznik ili kaznu? Šta roditelji treba da urade ako njihovo dete odbije da ide u školu? Često se izgube i ne znaju šta da rade. Odakle potiču ovi protesti kod dece i kako na njih odgovoriti, odgovara Karina Rihter, psiholog, majka petoro dece i specijalistu iz Rusije za odnose roditelja i dece.
Kada dete govori da mrzi da ide u školu, da mu se ne ide, plače pred polazak, ovo su mogući uzroci:
1. Dete nije spremno
Bez obzira na zrelost, sva deca idu u školu sa sedam godina. Ali mozak deteta, njegov razvoj, spremnost za rutinske aktivnosti i sposobnost zadržavanja pažnje ne razvijaju se prema pedijatrijskim tabelama i priručnicima Ministarstva prosvete. Neka deca su spremna da postanu školarci sa šest godina. Za druge, psiha se razvija samo za osam.
Kako da znate da dete nije potpuno spremno za školu?
1. Nema motivacije za učenje. Da li dete više voli da se igra ili uči nove stvari? Da li ume da postavi ciljeve i da ide kod nje? Možete li se motivisati za učenje? Da li on vidi uzročno-posledične veze? Da li razume kako njegovo ponašanje utiče na krajnji rezultat? Ukoliko ove veštine nisu prisutne, dete ima nedovoljno razvijenu obrazovnu motivaciju, a nije spremno za školu.
2. Emocionalno-voljna sfera nije razvijena. Posmatrajte dete: da li je u stanju da izvrši zadatak kada ste od njega tražili? Na primer, da sačekate svoj red ili da vam pomognete da sortirate igračke? Koliko dugo može da zadrži pažnju na nečemu što ga mnogo ne zanima? Kako tumači svoje i tuđe emocije? Kada emocionalno-voljna sfera deteta nije dovoljno razvijena, teško mu je da sedi na času, a da ne bude rasejan i koncentrisan na reči nastavnika.
3. Nema potrebnih veština. Do škole dete mora da razume imena svih članova svoje porodice, da da svoju adresu, da razume glavne profesije i prirodne pojave, da se snalazi u vremenu, razume osnovna pravila bezbednosti. Mora da rešava logičke probleme, da pronađe zajednička svojstva u predmetima, obrascima, da vidi razlike i sličnosti. Trebalo bi da ima razvijene veštine samosvesti i odgovornosti: sam se oblači, može se obratiti učitelju sa zahtevom, reći mu ako ga nešto iznenada boli. Ove veštine proverava psiholog u vrtiću ili školi.
4. Dete je preopterećeno. Sa stranica časopisa, blogova i video zapisa popularnih psihologa i mami stalno nam se poručuje da ako dete ne angažujemo svakog slobodnog minuta u razvojnim aktivnostima, propustićemo trenutak i nećemo moći ničemu da ga naučimo. I tako mlade majke vode svoju decu u klubove za rani razvoj i engleski od kolevke, i pune kuću svim vrstama edukativnih igračaka. Zatim se dodaje sport, umetnost i, naravno, privatna priprema za školu.
Uglavnom ne radi ono što ga zanima, već ono što je potrebno njegovim roditeljima. U trenutku kada dete treba da ide u školu, ono je već preopterećeno, prestimulisano i sasvim logično odbija da ide u školu. Naravno, ne treba zapustiti razvoj dece. Ali važno je zapamtiti da je ovo opterećenje adekvatno uzrastu i sposobnostima deteta.
Unapred uplašen
Dete je u sigurnoj zoni u kojoj živi bezbrižnim i radosnim životom, ali odjednom se na horizontu pojavljuje škola. Vaspitačice, saosećajne bake ili tetke, sve počinje da ih menja učiteljica. Takođe, neki roditelji prave greške i plaše decu školom – “Kako ćeš tako nemiran u školu!”; “Nećeš tako moći kod učiteljice.”; “Videćemo kakve ćeš ocene imati”… Dete se plaši da se neće snaći, da neće ispuniti očekivanja, da se neće moći prilagoditi i zbog toga odbija da ide u školu.
Strah od škole može biti pojačan individualnim karakteristikama deteta:
Stidljivost – Ova deca lošije reaguju na promenu sredine. U vrtiću ili kod kuće sve mu je jasno i poznato. Škola je nova zastrašujuća faza u kojoj nije jasno šta da se radi i kako da se ponaša.
Poteškoće u donošenju odluka – U predškolskom uzrastu sve je jasno: roditelji i vaspitači odlučuju umesto vas. Škola ima potpuno drugačija pravila, a odluke ćete morati da donosite sami.
Nedostatak vere u sebe i svoje snage – Dete je sigurno da neće uspeti, neće se nositi sa studijama i povećanim opterećenjem. Ne zna kako da sklapa nove prijatelje, gradi odnose sa vršnjacima i kako da pravilno odgovori na nove izazove.
Povećana anksioznost – Promena uobičajenog načina života je stresna za svako dete. Posebno je izražen kod anksiozne i visoko osetljive dece. Za njih je svaka promena slična tragediji.
Roditelji su odgovorni
Ako dete odbije da ide u školu, to je povod da roditelji analiziraju svoje ponašanje i potraže svoj doprinos ovoj situaciji.
1. Precenjuju zahteve – Svi verujemo da su naša deca najbolja i najtalentovanija. Ali jedno je kada govorimo o tome. A sasvim je drugo kada zahtevamo da budemo najbolji u svemu, da zauzmemo samo prva mesta, da to uradimo savršeno ili nikako. Dete počinje da se plaši da će razočarati roditelja i gubi poverenje u sebe i svoje sposobnosti.
2. Ne dozvoljavate mu da odraste – Ponekad roditelji nisu spremni da prihvate odrastanje i trude se da što duže produže period zavisnosti deteta od njih. Takvi roditelji se žrtvuju za život deteta, udovoljavaju svim njegovim željama i hirovima. Posebno su pogođena ovakvim ponašanjem deca koja nisu išla u vrtić. Nisu spremni da napuste roditeljsko staranje i ne žele da idu u školu.
3. Život u nezdravoj zajednici – Ako u porodici nema toplih odnosa poverenja, novo mesto se doživljava kao izvor novih opasnosti i briga. Dete se plaši da će mu biti gore i ne želi ništa da menja.
Šta da radim?
U svakoj situaciji nije važno samo šta dete radi ili ne radi. Važna je i reakcija roditelja. Ona je ta koja potvrđuje ili opovrgava njegove strahove. Dakle, šta treba učiniti?
Prvo, ne psujte i ne odbacujte želje deteta. Negativne reakcije i ravnodušnost pokazuju da njegove misli i osećanja nisu bitni, možete ih ignorisati, a sledeći put kada bude imao problem, on će otići ne vama, već prijateljima ili odraslima koji obraćaju pažnju na njega.
Drugo, obavezno razgovarajte sa detetom. Pitajte ga zašto ne želi da ide u školu, šta ga plaši i čega se plaši. Analizirajte i svoje ponašanje: možda zahtevate previše od deteta ili ste ravnodušni prema njegovim strahovima.
Treće, izradite rezervni plan. Ako vaše dete nije spremno za školu, konsultujte se sa psiholozima i stručnjacima za odlaganju prvog razreda za još jednu godinu. Ako vaše dete ima bilo kakve strahove u vezi sa učenjem, razmotrite te situacije i smislite načine da ih zajedno prevaziđete.
Četvrto, odredite prioritete. Razgovarajte sa svojim detetom šta je zaista važno, a šta sekundarno. Ako vidite da je već preopterećen, pregledajte njegov raspored, uklonite iz njega sve što detetu nije zanimljivo. Ako to znači potpuno odustajanje od vannastavnih predmeta, onda ih isključite. Dete će se vratiti u sekciju kada bude spremno.
Zapamtite da svako oklevanje, protest ili odbijanje nije problem, već simptom koji ukazuje na to da nešto nije u redu u životu deteta. Naš zadatak je da pronađemo koren problema i radimo sa njim.
