Često mislimo da to što smo rodili svoju decu, to znači da ih poznajemo, ali njihova duša je jednako duboka, misli pomešane, glava “zbrkana” – posebno u periodu puberteta i adolescencije. Čak i kada pitamo dete da li je sve u redu, a ono odgovori da jeste, važno je da se zapitamo da li smo dobili iskren odgovor ili dete nešto skriva, odnosno ne želi neki problem ili situaciju da podeli sa roditeljima.
Pitali smo dečijeg psihologa Milenu Buđevac (@decijipsiholog), Koji znakovi pokazuju da dete nešto krije? Kako roditelji tada da započnu razgovor, a da se dete ne zatvori?
“Poverenje između roditelja i deteta se gradi kontinuirano i od prvog dana i to je nešto u šta zaista ima smisla uložiti mnogo truda – u otvorenost i komunikaciju. Dete menja svoje ponašanje kada nešto krije – ili postane povučenije ili postane mnogo razdražljivije i svadljivije. Ukoliko to primetite, a dete odbija da govori uvek možete da koristite igru i vidite šta je ono što dete proživljava (jer oni to kroz igru pokazuju), pa ćete obratiti pažnju koje uloge biraju, kako se ponašaju u igri, šta traže, šta žele, da li su grubi, da su uplašeni….
Okolni put može da ide na primer i preko igračaka. Možete pitati njihovu omiljenu igračku u igri “Hej, Medo, da li znaš šta je Anji? Nešto je tužna. Možeš li joj reći da je volim i da želim da saslušam šta ima da mi kaže, da se neću ljutiti na nju.”
Ukoliko pričamo o emocijama, i dete ne zna da se izrazi možemo pitati dete da nam to što oseća opiše – koje je boje, kakvog je oblika, kada bi bila životinja koja bi bila, da li ima neki glas… Na taj način detetu donosimo olakšanje, i iako ne zna da imenuje bar se na neki simbolični način osobodilo tenzije.
psiholog Milena Budjevac.
Sandra Obrenović/Simović
Psiholog: Milena Buđevac
“Možete i da ispričate izmišljenu ili stvarnu priču o tome kako ste i vi nekada nešto krili pa kako vas je to izjedalo, kako ste se plašili i kako ste na kraju to rešili. Ili tu istu priču može da proživi neki zeko ili dečak/devojčica u priči koju ćete da izmislite. Poenta je da stvorite siguran i neosuđujuć teren i priliku da se dete otvori i sa vama podeli to što ga muči.” – objasnila je dečiji psiholog za Yumamu.
Još jedan izazov za roditelje jeste i kako da znamo da li postoji problem ako se dete ponaša uobičajeno. Kako prepoznati da je dete anksiozno i uplašeno, a može da bude iako roditeljima spolja deluje da je sve u redu:
“Neko odskakanje u ponašanju ili u detetovom ritmu uvek postoji, iako ne mora biti ništa radikalno. Promene mogu biti u oblasti emocija – gde dete postane (ili je veći deo dana) osetljivo, teško se odvaja, izgleda uplašeno ili negoduje na pomen odlaska od kuće – bilo da su u pitanju obaveze poput škole i vrtića, ili slobodne aktivnosti tipa rođendana, teninga i slično. Odnos sa vršnjacima ili drugim ukućanima može da bude promenjen, u smislu da se dete povlači u sebe, bude zamišljeno, odsutno i ne uzima učešće u redovnim aktivnostima i druženjima.” – ističe Milena Buđevac za Yumamu i dodaje:
“Signali da se nešto dešava mogu da dođu i ako analiziramo san i ishranu. Deca kod koje se javljaju znaci anksioznosti se teže uspavljuju, ne žele da spavaju sami, traže pomoć odraslih kod uspavljivanja, ne mogu da se opuste. Takođe, kod ishrane, detetu može opasti apetit ili obroci mogu postati duži, razvučenji jer se i na taj način produžava kontakt sa roditeljem ili drugom odraslom osobom, odnosno delom osigurava osećaj sigurnosti. Moguće je i da dete postane izbirljivije po pitanju namirnica ili jede, gricka veću količinu hrane.”
