Svaka majka se seća kako je njena slatka, uvek dobrodušna beba jednog lepog dana otkrila sposobnost da se bori i baca igračke, i to ne slučajno, već namerno. Mnoga deca u određenom periodu počinju da vrište i da se ljute, pa čak i žestoko se odupiru kada nešto ne odgovara njihovim planovima. Sve su to oblici dečje agresije, sa kojima se susrećemo mnogo češće nego što bismo želeli. “Odakle je došla”, pitaju se neki roditelji, “i šta sad da radimo sa njom, tačnije sa deteto?”
Pre svega, ne paničite! Agresija je neka vrsta manifestacije instinkta samoodržanja. Ovo nije samo sila razaranja, već i energija koja se izliva iz deteta. Naš zadatak nije da je blokiramo, već samo da je usmerimo u pravom smeru.
Kada vičemo u besu i grdimo svoje dete koje se ujeda i svađa, mi radimo dve pogrešne stvari odjednom:
Blokiranje brzog kretanja dečje energije;
Pokazujemo mu kako da na udarac odgovori udarcem, a da na zlo odgovori zlom.
Kao rezultat toga, može ispasti i ovako: dete koje je imalo napade agresije i naučilo iz gorkog iskustva, neće vas ugristi i udariti, već će početi da napada druge (posebno one sa kojima je lakše izaći na kraj). Dakle, ako se ispostavi da se vaše dete u vrtiću tuče ili potajno štipa i grebe drugove, nemojte se iznenaditi.
Ogorčenost i ljutnja su normalne ljudske emocije (i nisu uvek štetne, inače), i nema ništa loše u tome što s vremena na vreme utiču na vaše dete. Ne treba se plašiti ovoga, Ali dobra je ideja da sebi postavite dva pitanja:
Zašto beba doživljava takve negativne emocije (šta ih tačno uzrokuje)?
Kako možete pomoći svom detetu da nauči da ga kontroliše?
Uzroci i posledice: zašto se bori
Dete se ne rađa zlo, manifestacija agresije je odraz njegove unutrašnje nelagode, signal za pomoć, nespretno pokazan drugima. Dete se tuče, šutira igračke, iskazuje bes, prema drugoj deci je grubo – iza takvog ponašanja stoje ozbiljni razlozi. I iako je bes prirodna emocija, roditelji treba da budu oprezni prema takvom ponašanju svog sina ili ćerke. Ako se detetu ne pomogne da se nosi sa ovim stanjem u detinjstvu, onda će u budućnosti bes poprimiti stabilan oblik ponašanja.
Ovo su tipični razlozi koji podstiču dete da pribegne agresivnim sredstvima napada ili odbrane. Koji je vaš – odlučite sami. I preduzmite akciju.
Oponašanje
– Dete primećuje ovakvo ponašanje od strane roditelja i pokušava da ga oponaša.
Obilje zabrana
– On ne može da zadovolji svoju prirodnu radoznalost. Ne može da objasni koliko je to za njega važno, pa to objašnjava sredstvima koja su mu dostupna: kucanjem, bacanjem, lupanjem i nasilnim otporom.
Strah
– Po principu: najbolja odbrana je napad. Ako postoji stalna napetost u okruženju u kome dete živi (na primer, rođaci se svađaju), dete se ne oseća bezbedno i unapred se priprema za odbranu.
Ljubomora
– Jednostavno ne želi da “deli” nekoga za koga je posebno vezan. Zato napada braću/sestre ili druge dečake/devojčice, videći ih kao rivale.
Umor
– Često zaboravljamo da se malo dete brže umara emocionalno nego fizički. Uzbuđenje raste, ali dete ne može da “uspori”. U ovom slučaju, nasilno ponašanje je pražnjenje tela.
Protest
– Proističe uglavnom iz osećaja sopstvene nemoći. Dete ne može da vam objasni da biste ga razumeli. Iz očaja i nemoći dete srlja u takve krajnosti.
Privlači pažnju
– Deca vole da budu u centru pažnje, a to je tako jednostavno: započnite tuču, udaraju se i svi će vas pogledati. NEka bude i grđeno, glavna stvar za dete je da je konačno primećeno.
Dosada
– Dete ne zna šta da radi sa sobom i na ovaj jedinstven način se zabavlja. Možda je samo navikao da bude u centru pažnje sve vreme
Regresija
– To se dešava, na primer, kada se nešto dramatično promeni u njegovom životu (selidba, polazak u vrtić) ili se oko njega razvije nepovoljna situacija. Kao da dete pokušava da se vrati u ona vremena kada je živelo dobro i mirno. Neka deca se vraćaju starim navikama, počinju da siaju palčeve, da grizu nokte, a drugi počinju da se bore da se zaštite.
Navika
– Dete ima upornu naviku da se loše ponaša. To se uvek dešava i samo uz podršku odraslih. A primer i saveti odraslih direktno podstiču njen razvoj. Odrasli ga podstiču na agresiju ili su popustljivi i detetu uvek pogledaju kroz prste.
Agresivnost dece u predškolskom uzrastu:
Prvi “sukobi u pesku” javljaju se među decom od jedne i po do dve godine. U ovom uzrastu su u stanju da izraze svesne emocije. Nezadovoljan nečim može izazvati dete da drugo dete na igralištu, tuče i ujeda se. U histeriji, može se zamahnuti na mamu ili tatu. Dete od tri godine razvija društvenost (svet nije samo porodica), ljutnja se može ispoljiti u trenutku kada jedno dete uzme igračku od druge. Od pete godine dete prenosi način ponašanja koji je prihvaćen u porodici, možda tu treba tražiti tragove dečije agresije. Deca predškolskog uzrasta moraju imati izvesnu samokontrolu, pa ako se tuče stalno dešavaju, potrebno je potražiti pomoć specijaliste.
Dečja agresija u adolescenciji
Najčešći razlog da se dete svađa u školi je svađa sa vršnjacima. Ovako tinejdžer osvaja svoje mesto pod Suncem. Ali mogu postojati i drugi razlozi za agresiju: nesigurnost, traženje pažnje, stres, odbacivanje od strane drugova iz razreda, nasilje u porodici. Pre razgovora sa sinom ili ćerkom koji su izazvali tuču, roditelji treba da saznaju što više detalja o incidentu. Saslušajte drugu stranu sukoba, intervjuišite svedoke. Možda je podstrekač druga osoba, a vaše dete se samo branilo.
Šta da rade roditelji deteta koje je svađalica: strategija, taktika i prevencija
Roditelji najčešće decu kažnjavaju za ovakvo ponašanje, gtde ih, šalju u ćošak… Stručnjaci smatraju da ovo ne pomaže mnogo. Možete, naravno, da izgrdite dete, ali prvo obavezno recite: “Volim te mnogo i zato neću dozvoliti da postaneš loša osoba, što znači da neću dozvoliti da se ponašaš ovako.”
Zadatak roditelja je da smireno i razumno objasne detetu kako da se ponaša. Ne može se sve objasniti rečima. Gestovi, radnje, aktivnosti su takođe najpristupačniji i najrazumljiviji oblik objašnjenja za dete. I najefikasniji, inače.
Strategija
Oslobodite svoje dete od preterane brige i beskrajnih zabrana. Setite se šta ste uradili i rekli pre nego što je dete počelo da se ljuti, ljuti i da se opire. Preispitajte svoju taktiku: agresija će se odmah povući.
Ne pravite nikakve kompromise. Nasilje se ne može tolerisati, inače će dete misliti da mu je sve dozvoljeno. I biće vam sto puta teže da objasnite zašto danas ne možete da uradite ono što je bilo moguće juče.
Reagujte odmah. Kada date primedbu, zaustavljajući detetovu borbu, recite tiho, ali samouvereno: “Prestani!”; “Ne sviđa mi se ovo”; “Ne možeš da se boriš!” Mora se reći tako snažno da dete razume: nikada nećete dozvoliti takvo ponašanje.
Taktika i prevencija
Zaštitite se od negativnih emocija. Na ovakvo ponašanje utiče i to šta deca čuju i vide na TV-u i crtanim filmovima.
Budite popustljivi – Ako je dete umorno, zaista mu je teško da odoli da pokaže svoje raspoloženje. Saosećajte i uveravajte. Uzmite ga u naručje, recite mu da ga razumete i da želite da mu pomognete…
Pomozite mu da drugačije izrazi svoja osećanja. Deca često ne razumeju šta ih muči, zbog čega se ponašaju tako čudno. Recite za svoje dete šta oseća. Na primer, “Da li si uvređen što se ne igram sa tobom?”; “Ljut si jer se auto zaglavio u pesku.” Vaša beba će uskoro shvatiti da umesto da se bori, može verbalizovati svoj bes i nezadovoljstvo, a da se vi na njega ne ljutite.
Nemojte se upuštati u histeriju. To je upravo slučaj kada treba da pokažete snagu karaktera. Ako ste rekli: “Ne, ne možeš”, nikakva histerija i pokušaji da manipulišete roditeljima to ne bi trebalo da pretvore u “da”.
Pokažite svoj stav. Jeste li nesrećni, ljuti? Neka zna za to.
Pokušajte da ne vrištite, čime se spuštate na nivo deteta. Najvažnije je da dete shvati: nećete promeniti svoju taktiku, lošim ponašanjem nećete ništa postići.
Odbijte da se igrate sa detetom ako meša igru sa tučom.
Budite jasni. Da li vas je dete ugrizlo ili udarilo? Izgrdite ga.
Ako se vaše dete svađa, čvrsto recite “ne” i ostavite ga na miru. Ako je mali, samo prestanite da se igrate sa njim: pustite dete da se dosađuje. Ostavite ih neko vreme na miru: deca se umore od društva odraslih, ali kada su kratko bez njih, ponovo počinju da cene roditeljsku pažnju.
Moramo pokazati razboritost i reagovati na ponašanje dece na odrasli način: mudro, smireno i uzdržano. Vikanje, zadirkivanje i udaranje su detinjaste reakcije. Kada komunicirate sa detetom, birajte reči. Ne vredi zvati dete “svađalica”, “loš dečak”, “loša devojčica” (deca nam veruju na reč).
Razgovarajte o lošem ponašanju – Ali nemojte pretiti da ćete svoje dete dati “onoj tetki ili ujaku tamo kod policajca…”
Ukori i komentari bez svedoka. Tako da dečji ponos ne pati, inače efekat može biti suprotan: dete će postati još ogorčena.
Obavezno pohvalite dobro. Pohvalite dete kad god uspe da izbegne fizički napad. Zamahnuo je, ali se opirao i nije udario, bravo!
Kako sprečiti dečju agresiju
Kada jedno dete uvredi drugo, to je neprijatan trenutak, ali sami odrasli ne bi trebalo da izgube prisebnost. Ako vrištite i date volju svojim emocijama, pokazaćete da ne kontrolišete situaciju i da gnevom odgovarate na bes. Mala deca ne mogu da analiziraju svoje ponašanje, pa im objasnite šta se dešava i naučite ih da izraze svoja osećanja. Sa tinejdžerima treba puno razgovarati, naučiti ih da razumeju i kontrolišu svoje emocije i objasniti posledice agresivnog ponašanja. I što je najvažnije: ne ostavljajte slučajeve agresije ili tuče bez nadzora. Shvatite problem, shvatite šta je izazvalo agresivno ponašanje deteta i izvucite zaključke.
