Kada se priča o šećernoj bolesti većina prvo pomisli na bake i deke, ali kao i većina bolesti koje ne biraju uzrast, dijabetes se javlja i kod dece.
Tačno je da je manji broj dece pogođen ovom bolešću, u poređenju sa odraslima, ali kada se postavi dijagnoza većina roditelja veoma teško prihvata istinu i činjenicu da je, uz lečenje, potrebna bitna promena načina života. Bez obzira na činjenicu da se radi o dugotrajnoj bolesti, savremena terapija šećerne bolesti omogućava normalan život i razvoj dece.
- Šta je dijabetes melitus
Dijabetes melitus je latinski naziv za šećernu bolest čija je glavna odlika stalno povećanje koncetracije šećera (glukoze) u krvi. Podvukli smo stalno povećanje, zato što je uobičajeno da šećer “skoči” posle jela (ali i posle stresa). Zato je pravo vreme za kontrolu nivoa šećera u organizmu (kada se govori o postavljanju dijagnoze šećerne bolesti) jutro – “na prazan stomak”
Ipak, povećanje koncetracije šećera u krvi je samo posledica PRAVOG uzroka šećerne bolesti kod dece, a to je nedovoljna količina hormona insulina koji je svakako jedan od najvažnijih regulatora veoma komplikovanih metaboličkih procesa u organizmu. Jedna od glavnih funkcija insulina je da “uvodi” glukozu u ćelije našeg organizma. Ovo je izuzetno važno jer je šećer (glukoza) NEOPHODNA za život kao glavni izvor potrebne energije za većinu ćelija, a bez te “biološke energije” nema života. Dakle, kada nema dovoljno insulina javlja se naizgled paradoksalna situcija u organizmu – u krvi je šećer u višku, a u ćelijama (kojima je preko potreban) je u manjku. Zato je suština dijabetesa kod dece nedostatak (ili smanjenje količine) insulina. Pankreas (gušterača) je žlezda u kojoj postoje posebne grupe ćelija koje stvaraju i u krv izlučuju hormon insulin.
- Koje su vrste (tipovi) djabetesa
Postoje dva osnovna tipa šećerne bolesti, a podela je napravljena prema uzročniku oboljenja.
Kod većine dece radi se o propadanju ćelija pankreasa koje stvaraju insulin, pa zato nema dovoljno ovog važnog hormona u organizmu. Ovo je dijabetes mellitus tip I (prvi tip bolesti) koji traži obaveznu nadoknadu (supstituciju) insulina jer vrlo brzo dolazi do skoro potpunog nedostatka ovog hormona.
Tip 2 šećerne bolesti je češći kod starijih osoba i karakteriše se smanjenjnem (ali ga ipak ima) količine insulina u organizmu. Ovde se (bar za neko vreme) mogu koristiti lekovi (u obliku tableta ili kapsula) koji pomažu iskorišćavanje onog preostalog insulina. Iako je ređi kod dece, ima ga kod adolescenata, naročito kada se radi o gojaznim pacijentima. Zato će nastavak priče o dijabetesu kod dece biti posvećen samo prvom tipu šećerne bolesti (koji se naziva i insulin zavisni dijabetes).
- Zašto nastaje insulin-zavisni dijabetes (tip I)
Nedostatk insulina u organizmu deteta je direktna posledica odumiranja (nestanka) ćelija koje stvaraju ovaj važni hormon, a to su “specijalizovane” ćelije koje se nalaze u pankreasu (gušterači), a nazivaju se beta ćelije. Postoji mnogo potencijalnih uroka izumiranja ovih malih fabrika insulina.
Nasleđe (genetska predispozicija) ima veliki uticaj na pojavu ove bolesti. Ako u bližoj familiji ima šećeraša postoje izgledi i da dete ima “gene za dijabet” što naravno ne znači da je obavezno da dete oboli. Kao i za druge genetske bolesti NE nasleđuje se bolest već SKLONOST ka bolesti. Zato je jasno da mora postojati još nešto iz okoline (ili organizma) što može započeti proces propadanja beta ćelija, pa tako započeti dijabetes.
Virusi su među “prvooptuženijima” za nastanak šećerne bolesti kod dece, i to oni koji imaju osobinu da napadnu tkivo pankreasa gde se nalaze ćelije – fabrike insulina. Pomenućemo samo neke od mnogih virusa – influenca (grip), parainfluenca, varičela … Sada će roditelji da se prepadnu – pa ovo su veoma česti virusi. Srećom EKSTREMNO RETKO se desi šećerna bolest posle ovih infekcija, a i kada se desi skoro uvek nađemo da u porodici ima šećeraša. Dakle potrebna je kombinacija genetske predispozicije i “spoljnog” faktora za nastanak dijabetesa.
Kako u svetu ima ogroman broj dece sa dijabetesom urađen je i ogroman broj epidemioloških studija koje se bave uzrocima šećerne bolesti kod dece. Tako su nađene brojne veze, kao na primer da deca koja umesto majčinog mleka koriste adaptirane formule imaju veće izglede da obole od dijabetesa. Ove i slične studije su zanimljive, ali imaju jednu “manu”- bave se verovatnoćama u procentima (koji su usput rečeno veoma mali). Kako su za roditelje njihova deca 100% onda nema mesta za preterano pričanje o epidemiološkim aspektima šećerne bolesti.
- Kako posumnjati na dijabetes
Kod starijih se relativno lako posumnja na šećernu bolest jer se javljaju prilično jasni simptomi i znaci: uzimanje mnogo tečnosti (stručno se ovaj simptom zove polidipsija), pojačan apetiti i uzimanje hrane (polifagija), ali je prisutno i češće i obilno mokrenjne (poliurija).
Kod dece važi pravilo – što je dete mlađe to je teže na vreme otkriti šećernu bolest. Kod adolescenata se mogu javiti gore pomenuti znaci bolesti, ali kod male dece nastaju veliki problemi u ranom otkrivanju dijabetesa. Ako jedna beba mnogo pije i jede to se (skoro uvek s pravom) pripisuje zdravom apetitu, a ne bolesti. Sa druge strane nema rutinskih laboratoriskih kontrola nivoa šećera u krvi (kao na primer krvna slika ili pregled urina) koje bi možda nagovestile pojavu ove bolesti.
- Pa kako se stiže do dijagnoze
Najčešće se šećerna bolest kod mlađe dece dijagnostikuje na jedan od sledeća tri načina, pri čemu se uvek nađe znalajno povišena vrednost šećera u krvi (ali su ti i drugi laboratorijski pokazatelji):
Prvi je slučajno – to znači da se zbog nekog drugog problema proveri i šećer u krvi pa se nađu povišene vrednosti.
Drugi je kada pedijatar posumnja na dijabetes na osnovu tegoba koje dete ima.
Treći, nažalost ne tako redak način, je zapuštena šećerna bolest kada deca stižu kao hitni slučajevi u veoma teškom stanju – iscrpljena i dehidrirana. Ovo je jedna od težih komplikacija (o čemu će nešto kasnije biti reči).
- Da li se dijagnoza postavlja na osnovu jednog pregleda krvi
Naravno da ne!
Uvek se uradi kontrola vrednosti šećera u krvi, i to “na prazan stomak”. Radi se i pregled mokraće, kao i drugi laboratorijski parmetri koji nesumnjivo potvrđuju dijagnozu. Kada se na dijabetes posumnja, put do povrde dijagnoze je brz i pouzdan.
- Kako se leči
Kada se govori o dijabetesu tip I, jedini pravi lek je insulin! Zato se ovaj tip šećerne bolesti i naziva insulin-zavisni dijabetes!
Jednostavno, nema drugog načina. Žalosna je istina da brojni “stručnjaci” iz redova nadrilekara preporučuju razne “terapije” za dijebtičnu decu, koje su potpuno neefikasne i samo odlažu neizbežnu insulinoterapiju. Postoji mnogo vrsta insulina, prvo su korišćeni svinjski i goveđi insulini, ali se danas koriste daleko čistiji insulini dibijeni najsavremenijim farmako-tehnološkim postupcima. Ovi se insulini zovu i humani jer su praktično isti kao i “prirodni” insulin iz organizma.
U odnosu na brzinu i trajanje dejstva, insulini se dele na brzodelujuće (ali kraćeg dejstva) u dugodelujuće (koji počinju da deluju kasnije ali dejstvo traje duže).
Kako se daje insulin
Insulin je jedan protein, a svi proteini, kada se unesu preko usta u želudac i creva, se svare – rasture se potpuno. Zato je NEMOGUĆE davanje insulina na usta, već je jedini mogući način ubrizgavanje leka u potkožno tkivo. Za ovo se koriste posebno dizajnirane “iglice” koje su veoma tanke i bol prilikom davanja insulina je sveden na najmanju moguću meru.
Naravno, postoje aplikatori insulina (“penkala” i sl.) koji “automatski” ubrizgavaju odgovarajuću količinu leka.
Koliko često treba davati insulin
Standardno doziranje insulina podrazumeva dve dnevne aplikacije insulina. Jutarnja i večernja doza mora da omogući dobru regulaciju nivoa šećera u krvi. Nažalost to nije lako jer je dečji organizam veoma burna “metabolička” sredina gde su promene koncetracije šećera u krvi česte. Zato je veoma teško, sa dve doze insulina, regulisati glikemiju (stručni naziv za koncetraciju šećera u krvi). Zato savremeni protokoli davanja insulina kod dece podrazumevaju četiri dnevne doze. Pokazalo se da je ovako lakše regulisati glikemiju kod dece, ali je potrebno više puta i kontrtolisati nivo šećera u krvi.
Kako se dozira insulin
Doziranje insulina kod dece je prava mala “medicinska umetnost”. Dozu insulina i vrstu leka određuje isključivo specijalista pedijatar – endokrinolog. Naravno, roditelji prolaze posebnu obuku za davanje insulina, a važan deo obuke je i upoznavanje sa aparatima za merenjje šećera u krvi. To su jednostavni merači koji precizno mere glikemiju “iz prsta” (preciznije rečeno iz kapilarne krvi).
Nivo šećera u krvi (glikemija) u određenim delovima dana je glavni regulator doze insulina. Zato se roditelji, uz konsultaciju sa doktorom, brzo nauče da modifikuju doze insulina u odnosu na vrednosti šećera. O doziranju insulina i “cakama” za odabir vrste insulina u određeno vreme može se napisati knjiga, ali je dovoljno reći da se sve to lepo uhoda za relativno kratko vreme.
- Koje su komplikacije šećerne bolesti
Ako se ne otkrije na vreme, ili ako se ne leči kako treba, komplikaciju su veoma česte i potencijalno opasne. Delimo ih u dve velike grupe: akutne i hronične.
Akutne komplikacije dijabetesa su vezane za poremećaje u organizmu koji se dešavaju kao posledica prekomerne količine šećera u krvi. One nastaju posle nekoliko dana (do par nedelja) od povećanja šećera. Nema smisla da ulazimo u detalje (koje teško razumeju i lekari koji se ne bave ovim problemom) ali ako ovo traje dugo dolazi do burnih simptoma koji se kod manje dece manifestuju povraćanjem, odbijanje obroka, uznemirenošću, veći se žale na bolove u trbuhu, a potom dolazi do pogoršanja “opšteg stanja” deteta sa obamrlošću i potpunom neaktivnošču. Ovo stanje se stručno naziva ketoacidoza i zahteva hitno lečenje u bolničkim uslovima. Ako se ne započne terapija detetovo stanje se brzo pogoršava i nastaje dijabetina koma – veoma teško stanje koje ugrožava život deteta. Srećom, ove komplikacije se dešavaju veoma retko.
Hronične komplikacije nastaju posle mnogo godina bolovanja, naročito ako se šećer ne reguliše dobro. Dugotrajno povećanje šećera u krvi donosu brojne teškoće, ali je koren većine problema propadanje malih krvnih sudova (kapilara) koji najviše stradaju od šećera. Ne ulazeći u detalje, treba znati da se menja struktura krvnih sudova tako da se protok krvi kroz njih smanjuje pa tkiva i organi dobijaju manje potrebnih materija, pre svega kiseonika. Zato dolazi do pogoršanja funkcije kardiovaskularnog sistema, nerava, bubrega, oka… Suština komplikacija neregulisanog dijebetesa na duge staze se može opisati izrazom “tihi ubica”. Pacijenti nemaju posebne tegobe sve dok funkcija pojedinih organa drastično ne oslabi. Ogroman broj naučnih ispitivanja je potvrdio jasnu vezu između loše regulacije šećera i kasnih komplikacija. Zato je od presudnog značaj da nivo šećera u krvi bude što približniji normalnim vrednostima – to je najbolji način sprečavanja (prevencije) komplikacija šećerne bolesti.
- Koje su zamke insulinske terapije
Postoje dva glavna potencijalna problema insulinoterapije.
Prva je nedovoljno davanje leka (subdoziranje) i tada je nivo šećera u krvi skoro stalno povišen, pa je rizik od akutnih i hroničnih komplikacija dijabetesa veliki. Ovo se obično dešava kada nema čestih merenja vrednosti šećera u krvi, pa se i doza leka ne može adekvatno korigovati. Ima dece koja prosto ne mogu bez slatkiša, pa dolazi do skoka šećera u krvi koje nije praćeno potrebnim povećanjem doze insulina.
Drugi problem je prevelika doza insulina koja dovodi do opasne kopmlikacije – naglog pada šećera u krvi (koji se stručno naziva hipoglikemija). Ona se obično dešava kada deca ne jedu dovoljno ili kada je jednostavno doza insulina prevelika. Prvi znaci hipoglikemije su podrhtavanje, nemir, osećaj gladi, a ako se nešto ne preduzme dete postane pospano, obliveno hladnim znojem, a sa daljim padom šećera dete moše “upasti” u hipoglikemijsku komu. Zato je važno prepoznati ove znake kod dece, pa izmeriti šećer. Ako je nizak treba odmah dati zaslađeni čaj, ili neki drugi slatki napitak, a potom i lep obrok.
Veoma retko se dešavaju alergijske reakcije na insulin, naročito kada se koriste humani (čisti) insulini, a još ređe komplikacije na mestu uboda (treba paziti da se insulin daje sterilnim iglama, ili odgovarajućim aplikatorima).
- Kako dete sa dijabetesom treba da se hrani
Savremena terapija insulinom obavezno ide uz pravilnu ishranu. Ne kažemo dijetu, već pravilnu ishranu jer deca treba da vode normalan život i lepo da jedu uz određena ograničenja. Treba izbegavati jela i pića sa velikom količinom šećera (koncetrovani šećer). To su pre svega slatkiši i gazirani negazirani i napici koja sadrže šećer. Na primer jedna čaša soka od dva decilitra (koji se sladi šećerom prilikom proizvodnje) ima oko dve pune supene kašike šećera!
Ipak, detaljna uputstva za ishranu dece dijabetičara daju nutricionisti, a postoje i veoma korisne brošure, koje pomažu roditeljima da lepo i zdravo hrane dete koje ima šećernu bolest.
- Ima li šanse za potpuno izlečenje
Nažalost, proces uništenja ćelija koje stvaraju insulin je nepovratan. Dakle, nema načina da se šteta popravi. Zato, kao što smo već istakli, nema druge nego da deca dobijaju insulin kao nadoknadu onoga čega više nema u organizmu.
Ogroman broj stručnjaka radi na pronalaženju definitivnog leka za dijabetes melitus tip I (insulin-zavisni dijabetes). Ogoman trud, ali i novac se ulaže u pronalaženje načina da se izbegne “bockanje” i davanje insulina. Za sada nema sigurnih i proverenih alternativa insulinskoj terapiji, ali postoje dobri izgledi da će se u narednoj deceniji desi radikalni pomak unapred. Zato ne treba klonuti duhom već se uhvatiti u koštac sa bolešću za koju, na kraju krajeva ipak postoji lek.
Preuzeto: Mojpedijatar.com
