Dionis je bio genijalan, ali opasan bog čija je razuzdana pratnja izvodila tajne rituale u njegovu čast.
Dionis, divno ženstven, dugokosi mladić prema grčkoj mitologiji ili Bahus, korpulentan, bradat, zreo muškarac prema rimskoj, možda je najneobičniji od bogova.
Sin besmrtnog boga i smrtne princeze, Dionis je predstavljao vezu između ljudskog i božanskog. On je vladar sile neobuzdane ciklične prirode koji opija muškarce i žene i iz njih izvlači najdublja osećanja. U tom smislu, Dionis, genijalan, ali divlji i opasno zanosni posrednik, predstavlja jednu od večitih misterija i paradoksa života.
Dionisova povezanost sa vinom oličava ovaj paradoks. Vino je ukusan napitak sa lekovitim svojstvima, ali i opija. Ono donosi oslobađanje i ekstazu, ali i rizik od gubitka svesnosti i samokontrole.
Rođenja i smrti
Mitovi koji se odnose na Dionisa potiču iz različitih izvora. Jedna od najpopularnijih je Biblioteca, zbirka mitova iz prvog ili drugog veka nove ere koja se oslanja na ranije izvore, kao što su Homerove himne iz sedmog i šestog veka pre nove ere, kao i stare grčke drame i pesme. Ovi tekstovi daju nam priču o Dionisovom rođenju: poput mnoge Zevsove dece, Dionis nije bio sin Zevsove žene Here, već dete iz vanbračne veze. U Biblioteci, Zevs se zaljubljuje u smrtnu princezu Semelu i njih dvoje začinju dete. Kada je Hera otkrila ovu vezu, obuzeta ljubomorom pokušala je da uništi Semelu i njenog još uvek nerođenog sina.
Prerušena u smrtnicu, Hera usađuje seme sumnje u um mlade žene govoreći joj da njen ljubavnik nije bog. Zatim joj otkriva način na koji da to sebi dokaže. Semela sledi Herin plan i tera Zevsa da se zakune da će joj ispuniti svaku želju. Semela je tražila od Zevsa da se pred njom prikaže u svom božanskom obliku. Zbog zakletve da će želje ostvariti, Zevs nije mogao da odbije zahtev i pojavi se pred njom u božanskom obliku obličju koje smrtnici ne mogu da izdrže. Semela je sagorela do pepela.
Zevs uspeva da spase njihovog nerođenog sina i zašije ga u svoju nogu. Kada je prošao period trudnoće, Dionis se rodio iz Zevsovog bedra.
Drugi mit kaže da, nakon štoje Semela rodila dečaka, Hera je poslala Titane da ga rastrgaju. Zevs je uspeo da spase njegovo srce i usadi ga ponovo u Semelinu utrobu, posle čega je Dionis ponovo rođen.
Zevs je malog Dionisa poverio bogu glasniku Hermesu. Beba je bila zaštićena od Here, a o njoj su se brinule nimfe. Hera je ipak uspela da dođe do Semelinog sina i da ga izludi. Mladi bog je besciljno lutao zemljama istočno od Grčke, završavajući u Frigiji, gde ga pročišćava boginja majka Kibela.
Lutanja i vino
Izlečen od ludila, Dionis putuje, i nije sam. On ide s pratnjom koja ga obožava kada je pijan. Svi su opijeni i veseli i održavaju raskošne svečane orgije (obrede) u njegovu čast. Među njima su pomamne nimfe menade — poznate i kao Bakhe, Bhatnice, Basaride i Tijade.
Često im se pridruživao Pan, bog šuma, lova i pastira. On je dolazio zajedno sa satirima i silenima — šumskim demonima, divlje, raskalašne i pohotne prirode – polu ljude, polu zveri. U pratnji su neretko bile i velike divlje mačke i zmije. Grupa je svuda i svima nosila vino kao dar.
Dionis putuje iz Grčke preko Turske u Aziju. Stari Grci su navodno verovali da je Dionis barem jednom posetio svako mesto na kom se uzgaja vinova loza i pravi vino. Kada je Dionis na kočiji koju vuku panteri stigao do Indije, osvojio je zemlju vinom i plesom.
Dionis na svom putu sreće različite narode, međutim nisu ga uvek svi dočekivali s radošću. Oni koji bi odbacili njegova učenja bili su brzo i brutalno kažnjeni. U Trakiji je naišao na kralja Likurga, koji je odbio da prizna njegov status boga i zatvario je njegove sledbenike. Pokazujući svu svoju moć, Dionis je izludeo kralja koji ubija spostvenog sina. Iako je kralj bio skrhan kada se ponovo pribrao, Dionis nije bio zadovoljan. Zahtevao je da se kralj ubije inače u kraljevstvu više neće rasti plodovi. Saznavši to, Likurga su uhvatili njegovi ljudi i njime nahranili konje-ljudoždere kako bi umilostivili boga.
Slično se desilo i u Tebi, rodnom gradu Dionisove majke, princeze Semele. Ta priča je poslužila Euripidu da u kasnom petom veku napiše svoje dramsko remek-delo, Bakhe. Bahusov rođak kralj Pentej, suprotstavio se božasnkom kultu, čime je izazvao njegov gnev. Pentej je krišom posmatrao grupu Tebanki koje su upražnjavale bakhanske obrede na padini planine. Pomahnitale žene — među kojima je bila i Pentejeva majka, Agava — misleći da pred sobom imaju lava, raskomadale su ga golim rukama.
Dionis nije uvek bio okrutan. Kada su ga kidnapovali tirenski pirati kod zapadne obale današnje Italije, Dionis je učinio da im po čitavom brodu nikne vinova loza. Uplašeni činjenicom da je pred njima bog, pirati su se bacili u more, ali umesto da ih pusti da se udave, Dionis ih je pretvorio u delfine.
Dionizijske misterije
Obožavanje Dionisa u antičkom svetu izražavalo se na različite načine. Neki su bili javno organizovani, dok su drugi rituali bili misteriozni i izvođeni u tajnosti. Mnogi Grci su poštovanje prema Dionisu iskazivali kroz praznike; u Rimu, gde su ga zvali Bahus, postojale su Bahanalije — rituali koji su se izvodili noću u šumama i planinama. Menade bi ušle u stanje ekstaze, a zatim bi — inspirisane Dionisom koji bi se pojavio kao sveštenik — divlje zaplesale pre nego što bi krenule u lov.
U helenskoj kulturi, Dionis je bio i simbol pozorišta. Svakog marta, u Atini bi se održavao festival poznat kao Velika Dionisija. Ovaj festival datira iz šestog veka pre nove ere, a trajao je po šest dana. Festival bi otvorila povorka koja je statuu Dionisa prenosila iz hrama u njegovo pozorište. Čitavog dana bi se održavale predstave, a uveče bi nakon žrtvovanja bika bila priređena gozba.
Narednih dana bi dramski pisci antičke Grčke predstavili svoja dela – tragedije, komedije i satirične drame – i takmičili se za vrhunska priznanja. Bili su nagrađivani i glumci koji su te godine odigrali najbolje predstave.
Obožavanje Dionisa iskazivalo se i kroz niz tajnih rituala danas poznatih kao Dionizijske misterije, za koje se smatra da su evoluirali iz nepoznatog kulta koji se proširio Mediteranom uporedo sa širenjem vina.
Starogrčki bog?
Na prvi pogled, misterije i obredi koji su okruživali Dionisa, bili su u suprotnosti sa harmoničnim i uređenim pogledom na klasičnu grčku religiju. Mnogi naučnici, posebno nemačke škole, dugo nisu verovali da bi Dionis mogao biti istinski helenski. Smatrali su ga stranim bogom, možda Tračkim ili Frigijskim, i odbacivali mogućnost da bi mitovi o njegovoj smrti i vaskrsenju mogli biti grčki. Pozitivistički naučnici XIX veka su tvrdili da je Dionis bio uvezeni, a ne grčki bog, i da su menade postojale samo u mitu i književnosti.
Ova ubeđenja su se promenila tokom XX veka. Kada je 1953. godine dešifrovano linearno B pismo – sistem pisanja koji je koristila mikenska civilizacija, a koji je prethodio grčkom pismu nekoliko vekova – istraživači su saznali da je Dionis zaista bio poznat u Grčkoj još u XIII veku pre nove ere.
Dokazi o postojanju menada pronađeni su u grčkim natpisima iz različitih vremenskih perioda, što sugeriše na to da su zaista postojale grupe žena koje bi pod uticajem Dionisa prerušenog u sveštenika zapadale u takvo stanje delirijuma, da su bile spremne da rastrgaju žive životinje i pojedu njihovo sirovo meso.
