Iskustvo i medicinska mudrost nalažu, da ako nemamo dovoljno pokazatelja za dovoljno jasnu dijagnostičku kategoriju, koristimo kao „radnu hipotezu“ terminološku sintagmu „disharmonični razvoj deteta“. To znači da postoji nesklad u razvoju pojedinih segmenata ili psihičkih funkcija detetove ličnosti (psihomotorika, govor, osećanja, inteliektualna efikasnost, društvenost), ali ne predstavlja dijagnozu prema Međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja.
Logično je da prvo roditelji uoče neku nepravilnost u ranom psihičkom razvoju deteta poredeći sopstveno dete sa drugom svojom ili tuđom decom, ili na osnovu opštih znanje koje imaju o razvojnim fazama. Naprimer, primećuju da njihova beba ne sedi u periodu kada se to očekuje, ili kasnije progovara u odnosu na druge, ili teško uspostavlja kontakt sa okolinom, ili ima neke „čudne“ pokrete…
Ukoliko roditelji poseduju određena predznanja iz područja dečje razvojne psihologije ili ako su prošli organizovani edukativni kurs (radionicu) iz te oblasti, podaci koje daju stručnom licu (dečjem psihologu, logopedu, dečjem psihijatru ili neurologu) predstavljaju pravu dragocenost u stručnom praćenju mentalnog zdravlja ili poremećaja deteta. Jer roditelji provode 24 sata sa detetom, a psiholog u prvom susretu, 45 minuta.
Od izuzetnog značaja su podaci o toku trudnoće majke, porođaju i eventualnim naslednim riziko-faktorima. Ukoliko postoje određene nepravilnosti, potrebno je praćenje dinamike ponašanja i reagovanja malog člana porodice pre svega u emocionalnoj i intelektualnoj sferi, zatim u psihomotornom i senzomotornom razvoju, kao i verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji sa licima iz neposrednog okruženja. Na taj način se uočava dis/harmoničnost ili dis/funkcionalnost razvoja u odnosu na očekivanja i tipične kriterijume za kalendarski uzrast. Postoje jasno definisani standardi u ponašanju i emocionalnom reagovanju, psihomotornom razvoju, govoru i socijalnoj emocionalnoj rezonanci (kako dete odgovara na socijalne podsticaje iz okoline – da li se osmehuje, da li gleda u oči sagovornika, koliko učestvuje u afektivnoj razmeni, da li je „toplo“ ili je okrenuto ka sebi ili distancirano) koji su tipični za određeni hronološki uzrast.
Treba znati da dinamika emocionalnog, intelektualnog, socijalnog i kognitivnog razvoja ne ide kod sve dece istim tempom, kao i da razvoj nije „pravolinijski“. On ima svoje „skokove“ (kada dete npr. odjednom progovara), „platoe“- zastoje (dete se duze zadržava u jednoj razvojnoj fazi, bez vidljivog napretka) i padove – nazadovanja (kada se dete ponaša manje zrelo u odnosu na već postignuti nivo razvoja, kao da se vratilo nekoliko stepenika u nazad, što se naziva regresijom), što se smatra normalnim.
Sa donošenjem dijagnoze i konačnog zaključka ne treba žuriti, već sagledati podatke o razvoju deteta koje daju roditelji (takozvani dijagnostički intervju), opservirati ga i proceniti adekvatnim testovima i skalama razvoja. Time se određuje i zrelost (emocionalna, intelektualna i socijalna), tj. stepen integrisanosti malog člana porodice u odnosu na razvojne hronološke kriterijume.
Ukoliko se roditelji susretnu sa zaključkom stručnog lica da se radi o „disharmoničnom razvoju“, to znači da postoji nesklad ili neobičnost u razvoju pojedenih oblasti koje čine ličnost deteta. Zbog toga je potrebno stručno vođenje i praćenje razvoja deteta, uz redovne kontrole stručnog tima koji najčešće sačinjavaju dečji psiholog, defektolog-logoped, pedijatar, dečji psihijatar, dečji neurolog i fizijatar, kao i psihoedukacija roditelja.
U praksi se pokazalo da kada se roditelji suoče sa ovakvom „dijagnozom“, vrlo često pomišljaju da je njihovo dete autistično. Autizam spada u posebnu dijagnostičku kategoriju prema Međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja, u grupu tzv. pervazivnih poremećaja („sveprožimajućih“ poremećaja) što znači da se radi o opštem neskladu razvoja koji zahvata sve oblasti ličnosti deteta, što je od bitnog značaja u distinkciji ovih kategorija.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
