Prvi nesporazumi i rasprave između roditelja i tinejdžera nastaju oko mišljenja – kada bi oni trebalo da se vrate kući nakon druženja.
Deo vaspitanja i odrastanja jeste i poštovanje granica koje roditelji postave. Ma koliko to bilo teško i za jedne i za druge, to je neophodno.
Pre svega, roditelji bi trebalo da znaju da je namera njihovog deteta da dođe na vreme (najverovatnije), ali mu sigurno nije lako da pred društvom kaže “spava mi se, moram da idem kući, ne smem duže da ostanem”. Zbog toga, ne bi trebalo da ih grdite ukoliko okasne, nego bi trebalo da se potrudite da pronađete bolje rešenje, kako bi obe strane bile zadovoljne.
Naravno, istina je i da tinejdžeri žele da ispitaju do kojih granica mogu da idu i koliko su im roditelji popustljivi, u svrhu svoje koristi. Ali ako im postavite striktne granice, bar kada je vreme za vraćanje kući u pitanju, i pritom ne dopuštate kompromise na tu temu, oni će kad-tad morati da to prihvate.
Mesta za kompromis ima pri dogovoru, ali kada se odredi granica – nema više popuštanja ili ustupanja. Važno je da odredite vreme koje važi za radne dane, kada se ide u školu i za vikend, kao i za vreme za vraćanje kući kada je u toku raspust. Ako tačno odredite vreme i pridržavate se toga i vi i dete – biće dobro za sve; vi nećete morati da brinete, svađe neće biti, a oni će naučiti da cene vreme koje imaju za društvo i sigurno će znati bolje i kvalitetnije da ga provedu.
Kako bi se izbegla situacija u kojoj znate da vaše dete ispada neposlušno, iako to inače nije, ali se eto ipak dešava (na primer nekoliko puta uzastopno) da ne poštuje dogovor koji se napravili i zakasni kući posle druženja – sedite i razgovarajte o tome. Zaista može biti problem u tome što oni ne umeju svom društvu da kažu – zašto moraju baš tada da idu kući. Najbolji savet je da ih naučite da kažu: “moram da idem kući u dogovoreno vreme, u suprotnom neću moći sutra da izađem“. Osim toga, to i jeste istina.
Preuzeto: http://edukacija.rs
