U proleće 23. aprila 1815. godine, započeta je druga faza srpske revolucije. Tada je podignut Drugi srpski ustanak u Takovu, sa konačnim ciljem samostalnosti srpskog seljaka i ukidanjem turskog feudalizma.
Druga faza Srpske revolucije je bila rezultat propasti Prvog srpskog ustanka. Međutim, ovaj krah nije slomio duh otpora kod naroda, a među ustanicima se istakao novi predvodnik, tridesetpetogodišnji Miloš Obrenović.
Miloševa strategija je bila drugačija od Karađorđeve. Smatrao je da se glavne bitke dobijaju diplomatskim pregovorima. Sa druge strane oružane sukobe koji su trajali nešto duže od četiri meseca, izbegavao je po svaku cenu.
Događaji koji su prethodili
Turci su na jesen 1813. godine zaposeli Beogradski pašaluk, iako su srpski ustanici dobili amnestiju od turskih vlasti, narod je ubrzo postao žrtva obnovljene uprave. Novopostavljeni vezir Sulejman-paša Skopljak, izabrao je pokorne knezove, a Milošu je dodelio tri nahije. Međutim njegovo surovo postupanje prema Srbima izaziva opšte nezadovoljstvo.
Do kulminacije je došlo na jesen 1814. godine, izbijanjem Hadži-Prodanove bune u okolini Čačka, koja se proširila i na okolne nahije. Miloš Obrenović se trudio sa još nekoliko knezova da uguši ovu bunu, jer je smatrao da je podignuta u nepovoljno vreme, na jesen.
Predvodnik bune, Hadži – Prodan Gligorijević, posle neuspeha pobegao je u Vlašku, a Sulejman-paša se obračunao sa narodom, usmrtivši oko 300 istaknutih Srba učesnika bune. Međutim, on je shvatio da mir neće dugo potrajati.
Stoga je u februaru 1815. godine, pozvao knezove u Beograd, među kojima je bio i Miloš. Svoj dolazak, neki od njih su platili glavom. I Miloš nakratko postaje zarobljenik, međutim poznat po svojoj lukavosti on koristi pašine slabosti i pod izgovorom bržeg sakupljanja nameta, uspeva da se vrati u svoju nahiju.
Dok je Miloš smišljao plan za svoje izbavljenje, knezovi beogradske, valjevske i rudničke nahije smišljali su plan pobune. Ustanak je osmišljen tako da bude buna protiv samog Sulejman – paše Skopljaka, lukavo izbegavajući da se spomene vrhovna osmanlijska vlast. Miloš i sam lukav po prirodi, kao što se prethodno pokazalo, se složio sa ovim planom kad mu je predočen.
Konačna odluka
Konačna odluka je doneta 23. aprila 1815. godine, na praznik Cveti (pokretni praznik, koji svake godine pada na drugi datum) u Takovu, kada se dogodio zbor narodnih prvaka.
Na ovom saboru su se okupili svi viđeniji ljudi nahije i okolnih sela. Pripreme i planovi su držani u strogoj tajnosti, ali je definitivno bilo rešeno da teror i zulum više ne mogu da se trpe. Za vođu je izabran knez Miloš Obrenović, kasnije tvorac moderne srpske države.
Razlika u odnosu na prethodni ustanak je bila ta što su Srbi sada ustali protiv legalne vlasti i Sulejman-paše, vodeći se iskustvom da uz minimalne borbe, bez nepotrebnog prolivanja krvi i sredstava, mogu dobiti bitku. Iako formalno neobrazovan, lukavi knez Miloš je odmah shvatio da dugo ratovanje ne ide u korist srpskoj strani i da mora odmah ostvariti uspehe tj. osloboditi teritorije, što bi mu dalo prednost u pregovorima sa Turcima.
Najpoznatije bitke koje su obeležile ovaj ustanak i odredile dalji tok druge faze su bitka kod Ljubića koja je bila ujedno i prva. Milošu je posle ove bitke porastao ugled, a ugnjetavanom narodu se vratila nada. Zatim je usledila bitka kod Paleža i bitka za Požarevac. Oružani sukobi između dve strane, su prekinuti posle bitke na Dublju gde je srpska strana izvojevala pobedu.
Ovi događaji su se manje ili više odvijali prema Miloševom planu, koji je prekinuo komunikacije duž Carigradskog druma i oslobodio Centralnu Srbiju. Kao vešt diplomata, Miloš potom stupa u pregovore sa Kuršid – pašom i Marašli Ali- pašom, zaključujući usmeni dogovor o prekidu oružanih dejstava 25. oktobra 1815. godine.
Ovim sporazumom Srbi između ostalog dobijaju povlastice da sami skupljaju danak i da učestvuju u suđenjima, nadalje su sami postavljali knezove a Beogradski pašaluk dobija mešovitu upravu.
Epilog
Borba za uspostavljanje samostalne vlasti je tek usledila. Sa dobrom polaznom tačkom i uz pomoć Rusije usledili su dugotrajni pregovori.
Iako su odugovlačili da formalizuju dogovor, posle poraza od strane Rusije i sklapanja Jedrenskog mira 1828. godine, Osmanlije su morale da izdaju pismene garancije. Prema ovom mirovnom ugovoru Osmanlije su se obavezale da Srbija anektira šest nahija koje su prethodno osvojili u Prvom srpskom ustanku.
Konačno, Kneževina Srbija je dobila svoju samoupravu u okviru Osmanske imperije izdavanjem dva hatišerifa iz 1830. i 1833. godine. Cilj ustanka je postignut i Srbija tada dobija svoju zakonodavnu vlast, ustav i pravo na naslednu dinastiju.
Međutim, Miloš i ostali ustanici se nisu zadovoljavali prividom slobode. Njegov cilj je jasan, a uz pomoć istorijski povoljnih trenutaka i diplomatskih veština Miloš pokušava na sve načine da izdejstvuje nezavisnu vlast. I pored toga što je ostao upamćen kao jedini hrišćanski vladar sa pravom nasleđivanja u okvirima Osmanlijskog carstva, njegov posao je dovršen tek za vreme Milana Obrenovića. Možemo reći da je na simboličan način, krug zatvoren.
Stoga Drugi srpski ustanak možemo smatrati važnim korakom ka konačnom oslobođenju od viševekovnog turskog jarma.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija
