Sa jedne strane se nalaze zagovornici zabrane batina kao vida vaspitavanja. Oni smatraju da je baš svaki, pa i najslabiji udarac – nasilje nad detetom, a da nasilje uvek proizvodi još nasilja. Deca se u ovoj verziji predstavljaju kao žrtve zlostavljanja, a roditelji kao zli ugnjetavači, gladni terorisanja i kontrole.
Vrlo olako se izriču veoma ozbiljne osude, pa često može da se čuje i stav da roditeljima koji koriste batine u vaspitavanju treba oduzeti decu. Izgleda da odrastanje u domu za nezbrinutu decu nekima deluje kao daleko bolje iskustvo za jedno dete.
Druga strana
Sa druge strane, nalaze se protivnici zakona koji bi zabranjivao telesno kažnjavanje. Oni prave oštru razliku između pravog zlostavljanja deteta i običnog udarca po guzi, kojem mnogi roditelji ponekad pribegavaju, kako bi reagovali na neki nestašluk svog deteta.
Protivnici zakona ne žele da veruju u to da većina roditelja predstavlja opasnost za svoju decu, i da bi društvo tako trebalo da ih tretira. Oni nikako ne smatraju da su batine najbolje rešenje za takve situacije, niti da ih treba promovisati, ali ne misle ni da će one trajno da utiču na dečju psihu, niti da roditeljima treba olako i bezuslovno uskratiti pravo izbora kada je u pitanju metoda vaspitavanja njihove dece. Naročito kada već postoji zakon koji strogo zabranjuje premlaćivanje i druge vrste povređivanja i zlostavljanja dece.
Roditelji nisu neprijatelji
Suludo bi bilo zaključiti da savremeni roditelji decu tuku zato što su manijaci koji žele da im naude. Mnogo je verovatnije da, uprkos entuzijazmu da decu vaspitavaju razgovorom i u duhu tolerancije, očigledno uvek postoje situacije u kojima ne uspevaju da pronađu neki srećniji način da se izbore sa neposlušnošću svog deteta.
Uvođenjem totalne zabrane, mnogi takvi roditelji koji su, u suštini, svom detetu želeli najbolje, bili bi žigosani i pretvoreni u kriminalce, a čitave porodice bi bile izložene istrazi i potencijalnom razdvajanju, kao i eksploatisanju žute štampe, koja bi takve roditelje lako pretvorila u čudovišta.
Zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja se obično pozivaju na nauku, tvrdeći da batine nisu delotvorne i da pospešuju agresivnost. Navodno, razložnim ubeđivanjem može da se sa decom mnogo više postigne nego prinudom. Međutim, mnogi psiholozi upozoravaju da su “dokazi” o štetnosti batina samo teorije – koje, istina, ubedljivo zvuče, ali u stvarnosti nisu do sada potkrepljene konkretnim rezultatima. Odnosno, da čvrsta uzročno-posledična veza između batina i negativnih pojava do sada nije ustanovljena.
Napredan potez ili ne
Dodatnu zbrku u ceo problem unose studije koje tvrde da je i popularna metoda “uskraćivanja pažnje” detetu koje se loše ponaša (slanje u ćošak, u njegovu sobu), čak štetnija nego batine. Neki psiholozi idu i dalje, pa smatraju da je svaki oblik kažnjavanja dece poguban po njihovu psihu.
Kao argument protiv batina se navodi i da su one necivilizovan način postupanja sa decom, tako da nisu prihvatljive u 21. veku. Naročito se igra na kartu “primitivnosti” srpskog društva, koje bi ovakvim zakonima trebalo da se unapredi i modernizuje, a istovremeno se zaboravlja da smanjivanje roditeljskih sloboda u korist države – u isto vreme znači i gubljenje ljudskih sloboda uopšte, što uopšte ne predstavlja napredan potez za jedno društvo.
I odrasle kažnjavaju
Tu je, naravno, i raširena teza o “jednakosti” roditelja i dece, po kojoj dete mora da se tretira kao odrastao čovek, sa kojim o svemu mora da se pregovara. Čak se i to što roditelji biraju dečju odeću, u tom svetlu posmatra kao demonstracija moći i narušavanje prava deteta.
Međutim, ideja da se dete najuspešnije podiže u partnerskom odnosu, zasnovanom na prijateljskom ubeđivanju, sve više se u psihologiji osporava, jer baš i ne pokazuje rezultate. Zaboravlja se da i odrasli moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju kažnjeni, često i mnogo oštrije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete. A suprotno popularnoj iluziji o racionalnom detetu, koje uči tako što mu se objašnjavaju razlozi, čini se da klasično uslovljavanje ipak ima mnogo veću ulogu u izgradnji dečje psihe nego što se smatralo poslednjih decenija.
Nauka nema “recept za vaspitanje”
Kada je nauka u pitanju, definitivno se pokazalo da ona nije u stanju da odredi koji je to najbolji način za vaspitavanje deteta, odnosno da ponudi neki “recept za vaspitanje”. Studije jesu pokazale da telesno kažnjavanje nije preterano uspešan način, ali svaki roditelj već i sam zna da ovaj tradicionalni metod i nije previše efikasan na duže staze.
Međutim, ni druge, modernije metode, takođe ne pokazuju previše rezultata. O tome svedoči i narastajuća zabrinutost u mnogim zapadnim zemljama, zbog jezivog stanja karaktera i ponašanja kod generacija koje danas odrastaju. Sve zajedno sugeriše da će, uprkos veri u svemoć nauke i njene teorije, roditelji uvek morati da se oslanjaju na svoju intuiciju, iskustvo i ljubav. Kao i činjenicu da oni najbolje mogu da sagledaju komplikovan i promenljiv odnos između sebe i deteta, zavistan od niza faktora, koji nijedan stručnjak nije u stanju da uračuna u svoju procenu.
Opkoljena porodica
Ono što je, svakako, najtužnija strana kriminalizacije telesnog kažnjavanja, jeste nezapamćen gubitak poverenja u roditelje i njihovo rasuđivanje. Kao da je činjenica da roditelji vole svoju decu najviše na svetu – potpuno zaboravljena, pa je praktično počelo da se podrazumeva kako je potrebno da se deca od njih zaštite. U javnost se iznose krajnje sumnjive statistike, prema kojima je sedamdeset i tri odsto dece u Srbiji izloženo zlostavljanju od strane roditelja, što bi značilo da većina roditelja ne zna ili ne želi da voli svoju decu, što je potpuno apsurdno.
Kako je još davno primetio američki socijalni kritičar Kristofer Laš u svojoj knjizi Opkoljena porodica, usled pritiska “stručnjaka” svih vrsta, savremeni roditelji su izgubili veru u autoritet nad sopstvenom decom. A društvo u celini je izgubilo želju da veruje roditeljskoj kompetentnosti, što je sve zajedno rezultiralo invazijom stručnjaka i države na tradicionalni porodični život.
Diskusija na ovu temu se u domaćoj javnosti često banalizuje i izvrće tako što se protivnici pomenutog zakona po automatizmu proglašavaju “promoterima” batina. I to bez obzira što oni promovišu samo oprez i zdravorazumsko rasuđivanje – u korist dobrih namera i ljubavi ogromne većine roditelja prema svojoj deci, nasuprot patologizaciji ovog odnosa – koja proističe iz stvaranja atmosfere nadzora, sumnje i potkazivanja.
Paradoksalno, kao garancija dečje sreće i sigurnosti, nad roditelje se danas nadvija “policijski pendrek”, koji je tu da “bezdušne” roditelje nauči kako da vole.
Vratiti batine u učionice
Ankete sprovođene u Americi i mnogim evropskim državama, pokazuju da roditelji i dalje u većini pribegavaju batinama kao vaspitnoj metodi. Zapravo, uprkos kampanjama za zabranu batina u porodici, pojavljuju se čak i predlozi da se one vrate i u učionice.
U anketi sprovedenoj ove jeseni u Velikoj Britaniji, petina nastavnika se izjasnila za vraćanje “šibe” u škole, jer smatraju da je disciplina toliko loša da će uskoro i sami postati žrtve batina, a jedna ranija anketa je pokazala da i pedeset i jedan odsto roditelja misli isto. U SAD, dvadeset i tri države dozvoljavaju telesno kažnjavanje u školama, a zabrana roditeljima da koriste ovaj metod ne postoji ni u jednoj. Kanada je zabranila telesno kažnjavanje u školama, ali je ostavila roditeljima mogućnost da batine koriste u vaspitavanju dece između druge i dvanaeste godine.
Preuzeto: Yumama.com
