Lepo je biti uspešan – ali kada mislimo da smo bolji od drugih, skloniji smo da zaboravljamo potrebe drugih i da im ne pomažemo. Ipak, postoji jedna stvar koja može navesti uspešne ljude da više dele sa drugima i uopšte, ponašaju se na društveno korisniji način. To je strepnja da bi mogli postati predmet zlobne zavisti drugih.
U antropologiji, iz proučavanja plemenskih ljudskih zajednica, poznat je sledeći model ponašanja: ukoliko nekom pojedincu zavide, to može da ga navede da se kasnije ponaša društvenije, jer nastoji da umiri zavidne ljude. Na primer, u primitivnim društvima, jedan od načina da se to učini je da se bogat ulov podeli sa drugima. Psiholozi sa Univerziteta Tilburg sproveli su zanimljiv eksperiment u kome su hteli da vide da li i kako ovaj elementarni obrazac ponašanja funkcioniše u savremenom svetu.
Što se tiče same zavisti, u prethodnim istraživanjima na ovu temu, ovaj istraživački tim utvrdio je da se zavist javlja u dva oblika: dobroćudna zavist i zlobna zavist. Oni su proučili ljude koji su ispoljavali ove dve vrste zavisti i utvrdili da su ljudi koji su dobroćudno zavidni motivisani da poboljšaju sebe, da rade stvari bolje, kako bi mogli da više liče na one kojima zavide. Sa druge strane, ljudi koji su gajili zlobnu zavist pokazivali su želju da unište uspešnije osobe. Istraživači su se onda zapitali kako se prema ovome odnose oni koji su predmet zavisti.
U eksperimentu koji su izveli, grupa volontera bila je novčano nagrađivana na dva načina: jedni su bili nagrađeni zasluženo, ako bi ispunili određeni zadatak, odnosno rešili određeni problem, dok su drugi bili nagrađivani samo tako, bez ikakve zasluge. Anketama su potom utvrdili da je zaslužena nagrada obično dovodila do toga da drugi zavide nagrađenima na dobroćudan (konstruktivan) način, dok je nezaslužena nagrada obično izazivala zlobnu zavist.
Što se tiče samih osoba koje bi postale predmet zavisti, kada im je dat zadatak da pomognu osobama koje bi im potencijalno zavidele, utvrđeno je sledeće: osobe koje su smatrale da bi drugi mogli da im zavide na zloban (destruktivan) način, bile su sklonije da ulože vreme i trud da pomognu osobama koje bi im mogle zavideti.
“Ovo ima korisnu društvenu ulogu”, zaključio je vođa istraživačkog tima, Nils van de Veen. “Svi mi mislimo da je dobro da delimo stvari sa drugima, ali nismo skloni da to činimo kada mislimo da smo mi sami bolji. Strepnja da će nam drugi na loš način zavideti može da nas podstakne da postupamo tako da poboljšamo socijalne interakcije u grupi.”
Mada je ovo uobičajen obrazac ponašanja, naravno, nije dobro da čekamo da nas strah da bi nam zavidni pojedinci mogli nauditi navede da budemo bolji prema drugima. Bolje je da imamo stav da prema drugima treba da postupamo upravo onako kako bismo želeli da oni postupaju prema nama.
Preuzeto: Zdravahrana.com
