Dinamikom kojom vakcine pristižu i kojom se vakciniše u Hrvatskoj, u kasnu jesen bih mogla dobiti prvu, početkom sledeće godine drugu dozu. Nije mi se grebalo i žicalo naokolo. Jer vakcinisanje je jedan od temelja javnoga zdravstva koje počiva na solidarnosti mlađih sa starijima, zdravih s bolesnima. Nažalost, kod nas tako nije ispalo. Od prvoga dana vakcinisanja. A i inače. No ajmo mi na priču kako se vakcinisati bez da okrenete i jedan jedini telefon ili vučete nekoga za rukav, piše za “Jutarnji list” Zinka Bardić iz Hrvatske koja se vakcinisala u Srbiji i opisala svoje iskustvo.
Bardić je navela da je njen partner pre mesec i po dobio od kolege iz Srbije link za prijavu za vakcinisanje na e-Upravi u Srbiji. Popunio ju je i nakon 45 dana dobio poziv za vakcinisanje na beogradskom Sajmu vakcinom “AstraZeneke”.
“Da, Srbija ima sistem prijavljivanja putem eUprave već neko vreme”, konstatuje Bardić.https://pulsembed.eu/p2em/PuN4KfUNL/
Istoga dana kad je njenom partneru stigao poziv, ona je popunila aplikaciju za koju kaže da je “krajnje jednostavna”.
“Jedino morate znati ćirilicu (e moj Filipoviću)”, piše Bardić za “Jutarnji list”.
Ovo se odnosi na kandidata Hrvatske demokratske zajednice za gradonačelnika Zagreba Davora Filipovića, koji je tokom gostovanja je u “Točki na tjedan” televizije N1 prokomentarisao odlazak Đorđa Balaševića.
Bardić nastavlja dalje:
“Biraš jesi li srpski ili strani državljanin, ako si strani, upisuješ broj pasoša. Biraš kvačicom koju vakcinu želiš. Pokliktala sam samo ona priznate u EU (AstraZeneku, Fajzer, Modernu), Rusa i Kineza sam preskočila. Biraš i opštinu u kojoj se želiš vakcinisati. Odabrala sam Sremsku Mitrovicu jer je najbliže od Bajakova (granice). I mislim si, ako i ja dođem tako za 45 dana na red – biće opet znatno pre nego dočekati red kod nas”, navodi ona.
Već sledećeg dana je dobila poziv da za dva dana dođe u Novi sad, lokacija Novosadski sajam. “Dan subota, vreme 13.50. Uz poziv, dobila sam formular (da, opet ćirilica) za popuniti (i pri dolasku imati isprintano, ide brže). Na njemu se nalazio i QR kod koji, skužiću kasnije, otvara sva vrata. Odmah sam rezervirala termin za testiranje na ‘Štamparu’”, piše Bardić.
Spakovala je stvari, odštampala PCR test potreban za prelazak granice i formular za imunizaciju, obeležila adresu Sajmišta na “Gugl” mapi i stavila je u oflajn format.
“Da, postoji ta opcija, kao i opcija oflajn karata. Naime, pre ulaska u Srbiju, savetuje se ugasiti roaming inače se treba pripremiti za bankrot”, ističe.
“Krenula sam oko 9 ujutro, da me ne bi slučajno zahvatila gužva na granici. Naime, znam od prijatelja iz BiH da se oni u pravilu vikendom dolaze vakcinisati u Srbiju, a deo ih gravitira prema Bajakovu. U dnevniku Al Džazire govorili su da je moguć dolazak na vakcinisanje AstraZenekom i bez najave, odnosno poziva”.
“Do Slavonskoga Broda još je i bilo nešto saobraćaja, a nakon odvajanja auto ceste za Osijek tu i tamo neki slovenski ili BiH automobil, ajde i nešto austrijskih registracija. Da se ne zezam po benzinskim crpkama u Srbiji, tankala sam na Spačvi, zadnjoj benzinskoj pre granice (premda je na povratku zaustavljanje preporučljivo pušačima zbog znatno jeftinijih doza za njihovu zavisnost)”.
“Osim beskrajne kolone kamiona koja vas prati s desne strane u zaustavnom traku, na izlasku iz Hrvatske i ulasku u Srbiju ispred mene je bio možda pet, šest automobila. Čekala sam ni tri minute. Naši granični policajci i policajke bez maski. Nadam se da ih se neko setio vakcinisati. Na srpskoj granici isto. Ali oni su ziher vakcinisani, barem ko je hteo. Pokazujem PCR i ličnu, policajac zahvalio i vratio, carinik mi samo mahnuo. Dok sam ja mirno prolazila s leve strane su nekim momcima praznili celi auto. Neredak prizor koji se viđa uglavnom na našim granicama (u EU ih ionako uglavnom nema)”.
“Nekadašnji auto-put Bratstva i jedinstva sa srpske je strane u mnogo boljem stanju nego što je donedavno bio. Putarinu plaćam karticom, premda sam imala nešto sitno zaostalih dinara s nekog od putovanja. Da se nađe, zlu ne trebalo. Ako ste komotniji pa bi do Novoga Sada celim putem po auto cesti – onda do pred Beograd pa na autoput Beograd – Novi Sad. Ako preferirate najkraću kilometražu, onda skrećete u Sremsku Mitrovicu pa preko Fruške gore do glavnoga grada Vojvodine. Taj put sam izabrala”.
“Prošla sam ga jednom ranije, davno, putujući na Egzit festival. Ide ovako. Prvo mrkla ravnica. Bila sam sigurna da smo ili navigacija ili ja pogrešile. Pa naglo desno, pa voziš, pa njive levo i desno i onda odjednom kao da sam stigla u ‘Salaš u Malome Ritu’ ili upala u ‘Zimovanje u Jakobsfeldu’, seriju i film mog detinjstva iz 70 i neke s radnjom u Vojvodini”.
“Potom se ukazuje Fruška Gora. Cesta je i dalje uska, poput Sljemenske, ali dvosmerna. I gledam ja tako Banat, Srem i Bačku s Fruške gore i vozim dalje spuštajući se prema rodnom gradu nedavno od posledica korone preminulog Panonskog mornara. Oflajn navigacija me dobro služila i dovela gotovo do Novosadskog sajma”.
“Fulala samo 50-ak metara. Parkiranje, uzimanje dokumenata. Sunce predivno, ja u kratkim rukavima. Samo ću podići rukav i to je to. Uopšte mi nije jasno zašto to nisu svi oni koji su nam pokazivali svoja polu naga uglavnom loše uzdržavana muška tela. Na glavnom ulazu me policajac pita: koja vakcina?”
“Nakon što sam rekla AstraZeneka usmerava me levo da se javim sestrama. Ulazim u ogromnu halu, poput onih na Zagrebačkom velesajmu. U prednjem je delu puna stolica, potom idu stolovi sa sestrama, a u donjem delu paravani za vakcinisanje. Sve je vrlo skromno, ali besprekorno uredno. Sestra me upućuje u kabinu broj 10, poslednju s leva. Ispred mene dvojica. Već vakcinisani sede sa strane na stolicama i čekaju 15 zadanih minuta da prođe. Većinom su ljudi došli zajedno, uglavnom iz BiH, svih dobi. Najmanje najstarijih”.
“Međutim, čuju se i drugi jezici. Kad dolazim na red prva lekarka uzima moj formular, sva srećna da je popunjen. Stavlja mi oksimetar (uređaj za merenje zasićenosti krvi kiseonikom), meri temperaturu, pita za alergije i stalnu terapiju. Pita i u koju ruku želim vakcinu. Objašnjava mi moguće nuspojave. Krajnje detaljno i brižno kao da to govori prvi put u životu. Predaje me kolegici koja ima pripremljenu špricu, moli da opustim ruku i to je bilo to”.
“Ubod komarca je tri puta nezgodniji. Nije mi dopustila da slikam vakcinisanje. Kaže, nemojte se ljutiti, ali nije dopušteno. Odlazim do treće kolegice koja proverava na kompjutoru kontakte na koje će me pozvati na revakcinaciju za 12 nedelja. Printa i dodaje mi papir s potvrdom o vakcinisanju i vrsti vakcine. Preostalo mi je još malo odsedeti, prošetati po novosadskom proleću i put kući. Kafići i restorani ionako ne rade. Radili su do pre desetak dana, ali zaraza usprkos masovnoj dostupnosti vakcina buja”.
“Po povratku, na srpskim vestima gledam gužve na granici, a posebno na punktovima za vakcinisanje stranih državljana. U Beogradu posebice. Mene su potpuno mimoišle”.
“I za kraj, odgovor na pitanje koje mi svi postavljaju: koliko sam platila vakcinisanje? Pa nisam platila, vakcina se ne plaća. Nigdje na svetu. Više sam ostavila u “Andriji Štamparu” gde sam se testirala pre odlaska i opet ću za 12 nedelja nakon drugog vakcinisanja, ali nije mi krivo. Nadam se da će Hrvatska učiniti isto prema susedima kad (konačno) dobije svoje količine kojih će na koncu biti više od onih koji će se hteti vakcinisati”.
Foto: ZINKA BARDIĆ/JUTARNJI LIST / PRIVATNA ARHIVA
Preuzeto: blic.rs
