Kada roditelji treba da urade nešto bez da ih deca ometaju, većina njih postavi dete ispred televizora ili kompjutera ili im da u ruke tablet ili pametni telefon. Neretko se bebama kupuje tablet za prvi rođendan. Deca vrlo brzo nauče kako da koriste tehnologiju. Okolini to deluje kao da je to nešto dobro i kako im je dete super pametno. A zapravo, to uglavnom znači da to isto dete, savršeno zna da pušta videe na You Tube-u, menja kanale na TV-u, (za šta, priznaćete, nije potrebna neka preterana pamet), zapravo ne ume da drži olovku, ima problema sa pažnjom, ne priča dovoljno za svoj uzrast, razdražljivo je i slično. Stručnjaci svakodnevno pokušavaju da objasne zašto je izlaganje ekranima štetno za bebe, decu, pa i odrasle.
Doktori veruju da previše vremena provedeno ispred ekrana utiče na razvoj bebinog mozga i ometa koncentraciju i smanjuje raspon pažnje. Takođe, može i da utiče na apetit dece. Provođenje vremena uz ekrane znači da deca sede, umesto da budu fizički aktivna, što im je neophodno za pravilan razvoj tela i mozga.
Američka asocijacija pedijatara, kao i većina stručnjaka za dečiji razvoj, kažu da bebe uzrasta 18 meseci ne bi smele da imaju kontakt sa bilo kojom vrstom ekrana. A 92% beba je u prvoj godini života koristilo mobilni. Potrebno je 18 meseci da bebin mozak bude u stanju da poveže simbole sa ekrana sa onima u stvarnom svetu. Pre tog uzrasta deca nisu u stanju da razlikuju nerealni svet sa ekrana i stvarni svet. To znači da sve one što vide na ekranu je za njih stvarno. Priznaćete da je ovo zastrašujuće, ako pomislite na sve one videe sa You Tube-a čiji sadržaj je prilično uznemirujući i za nas odrasle. Idealno bi bilo sačuvati ih do treće godine, kada je razvoj mozga u najintenzivnijem periodu.
Dečiji mozak uči od ljudi i stvarnog sveta koji ih okružuje. Ograničavanjem deteta da provodi vreme za ekranom, uskraćujete detetu mogućnost da uči iz iskustva stvarnog sveta.
Beba koja gleda u ekran propušta priliku da čita facijalne ekspresije lica ljudi koji je okružuju, da nauči ton vašeg glasa, kao i da razume govor vašeg tela i ima interakciju sa vama.
Ovo isto važi i za odrasle koji gledaju u neki ekran dok je dete u blizini. Dete ne dobija odgovor na ono što govori, ne uspostavlja se kontakt očima sa njim, odrasla osoba za to vreme koristi manji broj reči nego što bi u neometanoj konverzaciji koristila, pa samim tim, dete usvaja manji broj reči. Da ne pričamo o tome da se dete oseća zapostavljenim dok vam se obraća, a vi ne reagujete. To jako negativno utiče na razvoj njegovih socijalnih veština.
Uz sve to, deca ne uspevaju da izgrade sposobnost da se bore sa izazovima. Oni prosto sede i gledaju u ekran na kome se stalno nešto menja, to dovodi do prestimulacije njihovog mozga i ništa posle ne može u toj meri da ih zainteresuje i onda imate decu koja imaju ispade besa češće, koja kada malo porastu neće ni da pokušaju da se angažuju u aktivnostima koje podrazumevaju minimum takmičarskog duha i truda. Teško im je da se igraju sami i da se skoncentrišu kada treba nešto da urade.
Kao neko ko više od decenije radi sa decom od najmlađeg uzrasta do kraja školovanja, sve ovo sam imala prilike da vidim uživo. Ali obično roditelji shvate da nešto nije u redu kada dete krene na neku dodatnu aktivnost, pa sve ove stvari dođu do izražaja. A kada pođu u školu, onda se susreću sa pravim problemima. Kod dece se odmah primeti ko provodi koliko vremena pred ekranom. Najčešće je dovoljno samo da čujete kako dete priča.
U svemu tome je dodatno strašno što je period do treće godine najkritičniji za razvoj detetovog mozga. A do tada većina dece bulji u telefone i tablete gde god da krenu. Virtuelna dadilja je tu da “zabavi” decu, a to zapravo znači da da roditeljima mogućnost da ne moraju da se bave detetom u tom trenutku dok ono gleda nešto. I to je jednostavno postalo OK, a zapravo uopšte ne bi smelo da bude.
Ne postoji ništa pozitivno u tome da dete sedi i gleda u nešto. Danas je tehnologija sveprisutna i ne postoji nikakva šansa da deca neće naučiti da rukuju modernom tehnologijom. Ali su šanse da neće progovoriti na vreme, da će imati govorne mane i probleme sa socijalizacijom, da im se neće razvijati krupna i sitna motorika onoliko koliko im je potrebno, u zabrinjavajućem porastu.
U dečijoj prirodi je da budu živahna i da se kreću. Fizička aktivnost je preduslov za razvoj dečijeg mozga. Mirnoća koja nastupa kao posledica sedenja i gledanja u nešto u potpunoj tišini treba da vas zabrine.
Naučnici veruju da provođenje vremena ispred ekrana vodi slabijem razvoju čitanja, kratkoročne memorije, jezičkog razvoja, raspona pažnje, kao i nedostatka sna, što kasnije daje mogućnost za razvoj gojaznosti. Meni je sve ovo bilo dovoljno da ne palim TV kada je moje dete u sobi. Toliko smo se navikli, da ga više ni ne gledamo, prođu nedelje da ga nismo upalili uopšte.
Još jedan od razloga zašto nam TV nije nikada uključen je taj što svi mi danas imamo ogromne televizore, koji dominiraju prostorom u kom provodimo vreme i deci odvlače pažnju i ometaju im igru. Dete će svaki čas skretati pogled ka njemu i neće moći na miru da se igra.
Postoje i pretpostavke da se kod dece koja previše vremena provode uz ekrane javljaju ponašanja slična kao kod dece sa autizmom. Dobra stvar je što je kod te dece primećeno znatno poboljšanje u ponašanju nakon što su prestala da provode vreme ispred ekrana.
Često se kod dece jave strahovi zbog nečega što su gledala, pa se to odražava na njihovu svakodnevnicu, a roditelji često ne shvataju o čemu se radi jer nemaju uvid u to što dete gleda.
Korišćenje svih nabrojanih uređaja u ranom uzrastu stvara veoma veliku zavisnost. Svesnost o važnosti ranog uzrasta za psihički i mentalni razvoj nikada nije bila veća. A nikada više dece nije nemo sedelo u kafićima, restoranima, pa i kolicima i držalo male aparate u rukama. Nikada roditelji nisu više novca i vremena ulagali u svoju decu vodeći ih na razne aktivnosti. A onda ih potpuno zanemarivali davajući im da gledaju nešto ili igraju igrice satima.
Kako da postignete da se sve ovo ne dešava?
- Nemojte davati detetu mlađem od dve godine (idealno bi bilo da sačekate do trećeg rođendana) da gleda bilo šta. Pustite da mu se govor razvije neometano. Život će vam biti mnogo lakši ako ga ne naviknete na ekrane, nego da ga posle odvikavate. Dete koje ne gleda, ne traži da gleda. Ono se snalazi i zabavlja i igra svojim igračkama dok vi obavljate stvari po kući. Verujte mi da je tako.
- U uzrastu od 3-5 godina ograničite gledanje TV-a na maksimalnih sat vremena ukupno u toku dana, a surfovanje po internetu na 20 minuta. To uključuje i You Tube.
- Nemojte hraniti decu uz ekran. Deca neće naučiti da prepoznaju koliko im je dovoljno hrane, ne jedu svesno, što dovodi do razvoja gojaznosti. Takođe uče da budu mirni samo kad im nešto blješti ispred očiju.
- Šta je sa aplikacijama edukativnog karaktera? Pa ista stvar, sve je to lepo kada se koristi umereno i nakon treće godine.
- Kada dete gleda nešto, sedite pored njega, pitajte ga o čemu se radi u crtaću ili videu koji gleda, komentarišite ono što se dešava, kakvu poruku šalje i slično.
- Uvek imajte uvid u sadržaj onog što dete gleda.
- Pred odlazak na spavanje nemojte davati ni starijoj deci da gledaju, jer će teže zaspati od blještenja ekrana u vreme kada mozak treba da se priprema za spavanje. Umesto toga, upalite lampu iznad kreveta i pročitajte knjigu pred spavanje.
Moj muž je programer. Provodi milion sati za svojim kompjuterima. Imamo dva ogromna monitora u dnevnoj sobi. Nekoliko kompjutera, tablet, telefone i razna druga “sokoćala”. Ne sumnjam da će moja ćerka uskoro znati više od mene kada je korišćenje tehnologije u pitanju. Niti da će je tata učiti i da programira ako pokaže interesovanje za to. Nemam apsolutno ništa protiv toga.
Ali dok je mala, ima ograničeno vreme da pogleda nešto jednom u par dana. Igra se po ceo dan vrlo samostalno svojim igračkama ili za svojim stočićem gde crta, boji, lupa pečate, secka, pravi nešto od plastelina, lista knjige, lepi nalepnice. Sama smišlja i poziva nas da se igramo sa njom. Vrlo često osmislim kreativnu aktivnost gde pravimo svašta.
Načina da zabavite dete je bezbroj, ali neometana igra je detetu najvažnija. Naučite ih da se sami igraju i da poštuju vreme kada obavljate svoje obaveze u kući i ne možete da se igrate sa njima. Sve je to moguće kada dete nije naviknuto na drugačije. U ovom tekstu sam pisala o načinima da se dete zabavi kod kuće.
Ništa od napisanog nisam tek tako izmislila. Viđala sam decu sa problemima, radila sa njima. Slušala izgovore roditelja koji puštaju deci da gledaju svašta, prisustvovala čak i sceni gde se bebi koja plače jer se jako udarila prinosi telefon sa pesmicama kako bi se umirila(!)
Videla sam kod svog deteta kako postaje razdražljiva i kako traži da gleda čim joj se nešto malo pusti. Kako je uznemirava sadržaj koji gleda jer doživljava to kao stvarnost. Kako neutešno plače jer je Pepeljuga izgubila cipelicu, iako nikada pre nije plakala kada smo čitali Pepeljugu. Videla sam kako može da se vozi dva sata sama u kolima i da se zabavlja čime god nađe i da mi ne kuka dok vozim. Bez tableta. Kako možemo da odemo kolima do Venecije i nazad, bez da smo pustili bilo šta da gleda i mnogo bolje je spavala u putu, za razliku od prošlogodišnjeg putovanja u Grčku kada sam joj dala da gleda pesmice, kada nije spavala uopšte i sutradan nisam mogla da verujem koliko je bila razdražljiva.
Da li znate da ljudi koji rade u kompanijama kao što su Apple i Microsoft najstrožije vode računa o tome koliko njihova deca vremena provode koristeći pametne uređaje i kompjutere? Zato što oni vrlo dobro znaju koliko je štetno.
Koji god izgovor da imate za to što dozvoljavate detetu da gleda ili koliku god potrebu imate da vas telefon ili tablet zamene u animaciji vaše dece, to nije u redu. Dete će se iz dosade snaći i zabaviti se samo i tada će se njegov mozak i kreativnost najviše razvijati.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
