Svet bi bio lepši kada bi ljudi imali više empatije? Ne po svaku cenu, jer previše empatije može da izazove takozvani burnout. Međutim više saosećajnosti ne bi trebalo da šteti. Ona čak može i da se trenira.
Šta se dešava sa nama kada na televiziji vidimo slike žrtava rata? Ili decu koja gladuju? Možda nam se zaplače. Ili želimo nekako da pomognemo – donacijama ili direktno na terenu. Ili isključujemo televizor jer su slike jednostavno uznemirujuće. Možda nas sve to ne dotiče?
Nije sve tako jednostavno. O tome da li plačemo, saosećamo, pomažemo ili okrećemo glavu odlučuje naš osećaj za empatiju i saosećanje. Ili nedostatak i jednog i drugog. O čemu se zapravo radi?
Saosećanje vs empatija
Da li su empatija i saosećanje u stvari samo dva izraza koji se odnose na istu stvar? Ne, ali naučnici povlače različite granice. Tanja Zinger, naučnica sa Instituta „Maks Plank“ smatra da empatiju i saosećanje podržavaju različiti biološki sistemi i moždane strukture. Rezultati istraživanja pokazuju da se određeni delovi mozga aktiviraju kada se ljudima pokažu slike drugih ljudi koji pate. Pri tom se radi o istoj neuronskoj mreži u mozgu koja je vezana i za naša lična bolna iskustva. Na taj način imamo empatiju.
Problem je međutim što granica između ličnog i tuđeg bola brzo nestaje. Tako bol može da bude prevelik i da preraste u „empatijski stres“. Tada gasimo televizor, kako više ne bismo gledali potresne slike. „Empatija može da dovede i do burnouta“, stoji u knjizi „Saosećanje u svakodnevici i nauci“, u kojoj Tanja Zinger predstavlja rezultate svog istraživanja.
Psiholog Štefan Fathajher, naučni saradnik na univerzitetu u Jeni, kaže da empatijski stres nastaje pre svega kada se radi o većim grupama ljudi. „To može da se dokaže na primeru donacija. Jednostavnije je prikupiti novac za pomoć pojedincu koji pati, nego kada je u pitanju veća grupa ljudi.“ To nema toliko veze za nedostatkom osećaja već sa preopterećenošću – pred masovnom patnjom osećamo se nemoćno. Na kraju krajeva empatijski stres stoji saosećanju na putu.
Za razliku od empatije, saosećanje ima pozitivan efekat na naše lično stanje. „Tada se aktiviraju delovi mozga koji su u vezi sa nagrađivanjem i pripadnošću, što se pozitivno odražava na naše zdravstveno stanje“, objašnjava Tanja Zinger. Saosećanje – ne empatija – pokreću društveni angažman i motiviše nas da pomognemo drugima i umanjimo njihove patnje. Šta to tačno znači?
Bolji sa oksitocinom
Saosećanje je poput svake druge emocije i biohemijski proces. Pri tom odlučujuću ulogu ima hormon oksitocin. Njegovo pozitivno dejstvo moglo se videti u eksperimentu sa dve srodne podvrste miševa. Miševi čiji mozgovi imaju mnogo receptora za oksitocina neguju duge, monogamne veze, dok miševi sa manje receptora često menjaju partnere. Kada su naučnici kod prve grupe miševa smanjili aktivnosti oksitocina, oni su postepeno postajali manje osećajniji, poput njihovih rođaka.
Sve više stvari ukazuje na to da oksitocin ima sličan efekat i na socijalno ponašanje ljudi. Pod uticajem oksitocina raste velikodušnost prema drugima i on podstiče osećaj poverenja.
Vara se ko god misli da je saosećanje prvenstveno poklon drugim ljudima od kojeg pojedinac lično nema koristi. I u ovom slučaju treba obratiti pažnju na jedan hormon: kortizol. Taj hormon oslabađamo u stresnim situacijama. Saosećanje i oslobađanje oksitocina, koje je s njim u vezi, smanjuje kortizol, pa tako i naš stres.
Da li je kortizol glavni neprijatelj u borbi za više saosećanja? Ne, biologija nije tako jednostavna. Nevolja drugog čoveka može biti stresna reakcija, tokom koje se oslobađa kortizol. Taj hormon nas motiviše da se pokrenemo, pa tako i pomognemo drugima. Nizak nivo kortizola, kao i nedostatak oksitocina može da dovede do bezosećajnosti.
Tanja Zinger je uverena da saosećanje može da se trenira, i to uz pomoć meditacije. U okviru jedne velike studije Instituta „Maks Plank“ iz Lajpciga, ona je istraživala u kojoj meri razne tehnike meditacije mogu da doprinesu većem stepenu saosećanja. „Ciljani mentalni trening čak i kod odraslih ljudi može da dovede do strukturalnih promena u mozgu“, objašnjava Zinger.
Tamna strana saosećanja
Empatija i saosećanje mogu da se treniraju – to je dobra vest. Da li je to recept protiv mržnje i huškanja koji se šire?
Štefan Fathajher je skeptičan. Psihologa zanima tamna strana empatije i saosećanja. On smatra da u nju ne spada samo empatijski stres. „Kada ljudi recimo vide žrtve terorističkog napada, čiju patnju veoma intenzivno doživljavaju i smatraju je nepravednom, onda mogu da se razviju neprijateljski i agresivni osećaji prema onima koju su za tu patnju odgovorni“, objašnjava Fathajher rezultat jednog njegovog istraživanja.
On govori o „preteranom saosećanju“. Da li njegova istraživanja protivreče istraživanjima Instituta Maks-Plank? To nije lako objasniti zbog nejedinstvene terminologije. „Različita terminologija je čista katastrofa“, kaže Fathajher. To može biti i zato što su istražavanja empatije i saosećanja zapravo tek nedavno počela.
Izvor: Luftika
