Đerđu Hanckou, vlasniku „Farme Hancko“ iz Kule, uspelo je ono što je malo kome pošlo za rukom u Srbiji, da od domaće cigaje dobije englesku safolk ovcu.
Safolk nije nepoznat u Srbiji, s njom su prvi put radili na departmanu novosadskog Poljoprivrednog fakulteta u Kamendinu još šezdesetih godina prošlog veka, kada su pokušali da poprave mesnatost odomaćene rumunske rase ovaca cigaja.
– Drugi uvoz je bio skoriji, 2002. godine takođe na Fakultetu, ali sve u svemu nije išlo po planu i retko ko je pretopio safolka kako je bilo osmišljeno. Mislim da, jednostavno, nisu bili dovoljno uporni – kaže Đerđ u reportaži AgroTV.
Hancko je upravo sa cigajama radio da bi prvog safolka nabavio 2006. godine i odlučio se da radi pretapanje stada sa cigaje na safolka.
– To je najduži mogući put jer tek u šestoj generaciji vam priznaju čistotu rase. Na ovce cigaje se pripuštaju ovnovi čistog safolka, pa na njihove potomke takođe drugi van srodstva i tako redom. Jako dug put i skup, jer subvenciju države dobijate tek na čistu rasu – napominje Đerđ.
Zaokret ka originalu
Postoje tri tipa safolka – patuljasti, srednji i džinovski – koji se razlikuju od engleskog originala. Hancko je krenuo od nemačkog safolka, koji je vizuelno možda manje lepši, a onda je počeo prelaz na engleski tip uvozom ovnova ih Belgije, Holandije i same matične zemlje ovih ovaca.
Većina mogućih problema kod safolka vezana je za ishranu, ali dobro je što vam to ovca sama kaže kada ste na lošem putu, kaže Đerđ.
– Vidi se po vuni, po nakostrešenoj dlaci na licu kada joj je hladno jer se nije najela kako treba… ovčar to može da vidi – ukazuje Hancko.
On napominje da ovčari greše ako upotrebljavaju sojinu slamu i kukuruzovinu u ishrani ovih ovaca.
– Pričaju ljudi da to ovce rado jedu ali to je jer su gladne a ne zato što im prija. To ne podržavam jer to nema nikakvu hranjivu vrednost. One kod mene dobiju uveče ječmenu slamu kao celulozu, i so i vodu. Ostalo nađu same na ispaši, od ostataka kukuruza, trave pa nadalje – ističe Hancko.
A uz dobru ishranu mladunčad safolka ekspresno dobija na težini. Dovoljno je četiri meseca da dobiju 50 kilograma.
– Od 80 do 100 kilograma je normalna težina za njih, a to mogu da dostignu već sa dve godine. Snažne su građe i pravilno raspoređene mase, tako da je sa strane pravougaonik a otpozadi kocka, ili čak loptica – napominje Hancko.
Pored dobre ishrane, safolk ovce traže i vrhunsku higijenu boksova ali i svakodnevnu ispašu.
– Nema tu danas ću da isteram malo a sutra neću. Moraju da idu svakoga dana jer kondicija je neophodna i za jagnjenje. I ne mogu da se vrate gladne, ako je uzorana njiva koja je bila planirana, ide se na neku dalju. Njima nije problem da pešače, ne sme biti ni vama. U ovako bogatom ataru to je pet sati dnevno napolju u zimskom periodu ali i ceo dan u letnjem – objašnjava Đerđ.
Sa vremenom nemaju problema jer genetski su navikle na oštru severnjačku klimu, tako da i po mećavi mogu da budu napolju. Ona je u stanju da i po takvom vremenu traži hranu dok se cigaja šćući i čeka bolje vreme makar i ostala gladna – ističe Hancko.
Hancko je uzeo opštinsku zemlju u zakup i odatle „Engleskinjama“ stiže sveža hrana za zimske dane, od kukuruzne silaže, preko bala lucerke, do kukuruzne i ječmene prekrupe.
Ekonomiku svoje farme Đerđ i dalje gleda kroz klaničnu cenu jagnjadi ali ističe da je već na nivou da veći deo ovaca proda za priplod.
Izvor i foto: 24sedam / Agro TV
