Polazak u školu je značajan trenutak za svako porodicu, a roditelji đaka prvaka uvek su puni briga. Kako bismo vam olakšali muke, razgovarali smo sa psihologom Brankicom Stanojević koja je dala odgovore na najveće brige roditelja.
Kažu da to kako će dete prihvatiti polazak u školu najviše zavisi od pristupa roditelja. Kako mama i tata tačno treba da se ponašaju i kako da bodre svog prvaka?
Polazak u školu je veliki preokret u životu i deteta i roditelja. Kako će dete doživeti tu promenu zavisi od njegovih karakteristika i iskustava ali i od stava i ponašanja roditelja. U osnovi, pozitivan i optimističan roditeljski pristup je osnov dobre podrške detetu. Preterana zabrinutost i nekontrolisana anksioznost odraslih može da se prenese na dete i indukuje njegovu nesigurnost i strah od odvajanja od roditelja. Ali i nekritičnost u pozitivnom predstavljanju školskog života u smislu da će sve biti idilično lepo i lako može da dovede do problema u ponašanju deteta u prvim školskim danima. U osnovi, realističnost u roditeljskom stavu i opisu onoga što očekuje dete daje najbolje rezultate. Dakle, škola je mesto koje je stvoreno za decu i zbog dece i u tom smislu je u globalu primerena njihovim mogućnostima i potrebama. Od deteta će se očekivati da se angažuje u okviru svojih mogućnosti, da uloži svoj trud i rad. Nešto što se radi će biti zabavno i lako, nešto će biti teže ili dosadno, neki put će uraditi sve dobro, ponekad će pogrešiti ili neće razumeti najbolje. Biće dece u odeljenju sa kojom će voleti da se druži ali i onih koji mu neće baš prijati mada će i sa njima morati da sarađuje. Sve ovo treba predočiti detetu primereno njegovom rečniku i načinu razumevanja.
Šta deci može da smanji osećaj teskobe i kako im možemo pomoći da se oslobode stresa?
Roditelji će najbolje pomoći svom detetu da se prilagodi školskom životu ako razviju samostalnost deteta u što većoj meri. Što se dete manje oslanja na druge u zadovoljavanju svojih potreba to se oseća sigurnije i lakše se snalazi u novoj sredini (da ume da zakopča rajsferšlus ili veže pertle, da samosatalno koristi toalet, da zna da zatraži pomoć i sl). Takođe je bitno da se roditelji potrude da u periodu polska deteta u školu ne uvode istovremeno neke druge velike promene u životu deteta (preseljenje ili čak i promena dečije sobe, promena osobe koja čuva dete i sl.). Ove promene treba organizovati da se dese ranije od polaska u školu ili kada period adaptacije na školsku sredinu bude završen. Ne treba preopterećivati kapacitete deteta neophodne za prilagođavanje na nove situacije. Dobro je malo pre polaska deteta u školu prilagoditi prostor u kome dete boravi školskim potrebama i organizovati ga zajedno sa detetom tako da bude funkcionalan za rad i učenje. Treba napraviti plan dnevnih aktivnosti deteta za period kad dođe iz škole (kad će pisti domaći zadatak i učiti, kad će se igrati, kad će ići na neke vanškolske aktivnosti i sl) i nekoliko dana pre početka školske godine uvežbavati njegovu primenu, pogotovo ako će dete bitno promeniti svoju dnevnu rutinu. Ako će dete voditi u školu i biti sa njim dok roditelji rade neka nova osoba, treba sa tim krenuti takođe ranije u odnosu na početak škole. U osnovi, dete treba uvoditi u ove “tehničke” promene pre nego što startuje kao đak prvak i tako mu dati dovoljno vremena da se na sve što može privikne ranije. U tom smislu dobro je obići i samu školsku zgradu, ako je moguće upoznati je iznutra, upoznati dete sa putem do škole bilo pešice, bilo autom ili gradskim prevozom i sl. Što detetu bude više poznate stvari koje će biti promenjene u njegovoj dotadašnjoj životnoj rutini i ako se te promene lagano uvode, lakše će se nositi sa stresnošću polaska u školu.
Polazak u školu nije samo prekretnica za decu već i za roditelje, pa kako se navići na nove životne okolnosti?
I roditelji kao i deca treba da na vreme počnu da se pripremaju za ovu novu situaciju. Bilo bi dobro da unapred izlistaju koje ih sve promene u organizacionom smislu očekuju, da pre početka škole planiraju kako će te promene sprovesti i da sve što mogu isprobaju pre velikog starta. I za njih je bitno da ranije pripreme plan svojih dnevnih aktivnosti i obaveza i uvežbavaju ga na vreme da bi videli da li je funkcionalan. Takođe i oni bi trebalo da odlože neke velike promene u sopstvenom životu za kasniji period kad se dete stabilizuje u školskoj ulozi. Najbitnije je da roditelji budu emocinalno smireni i stabilni i da budu podrška detetu a ne neko ko unosi dodatnu nervozu i napetost. Oni bi trebalo da pođu od stava da u školu polazi njihovo dete a ne oni i da uspešnost deteta u školskom okruženju nije provera njihove roditeljske uspešnosti. Eventualni problemi koje dete može da ima u školi ne znači da su oni kao roditelji podbacili već da dete trenutno ima problem u kome mu treba pomoći. Uspešan roditelj je onaj koji konstruktivno pomaže detetu da reši probleme. Roditelji treba da smireno i realistično sagledaju jače i slabije strane svog budućeg prvaka. Najbolje je da idu u susret eventualnim problemima i za sve što mogu da predvide kao eventualnu slabu tačku svog deteta unapred zajedno sa detetom naprave strategiju kako da je ublaže, kompenzuju jačim stranama deteta ili eventualno reše pre nego što ona eskalira. U tome treba da se oslanjaju na sve raspoložive resurse (dečije, porodične, školske, lokalne sredine, stručne isl.). Za sve ono što može unapred, roditelj treba planski da ojača svoje dete pravljenjem plana zajedno sa detetom i pravovremenim sprovođenjem tog plana.
Kada je najbolji trenutak da se priča sa detetom?
Ne postoji recept za to kada je najbolje razgovarati sa detetom. U osnovi, bitno je da su i roditelj i dete smireni i opušteni, da dete nije zaokuljeno nekom drugom aktivnišću i sl. Dobro je iskoristiti priliku kad dete samo inicira razgovor o školi ili nekoj povezanoj temi ali u redu je i ako roditelj pokrene priču. Treba mu uvek iskreno odgovoriti kad ispoljava zabrinutost ili uznemirenost i predočiti mu da će tata i mama biti uvek tu da mu pomognete ili ga podržite kad je to potrebno.
Ko treba da radi domaće zadatke?
Odgovornost za školske obaveze i samostalnost u radu treba kod dece razvijati bukvalno od prvog dana. Domaći zadataka je obaveza deteta i u smuslu da zapamti u školi šta treba da uradi kod kuće i u smislu da treba samo da zna kad treba to da radi u toku dana (primena pominjanog plana dnevnih aktivnosti) i u smislu da treba samo da uradi. Roditelj tu ima ulogu da podstiče i usmerava ili kontroliše ali nikako da preuzima obaveze na sebe (da zove druge roditelje da pita šta dete ima za domaći, da se nateže sa detetom kad da sedne da radi zadatke ili da roditelj radi zadatke umesto deteta). Ako je u početku i potrebna veća pomoć detetu, ona treba da ima za cilj uspostavljanje postepene sve veće samostalnosti i odgovornosti deteta za sopstvene rezultate i obaveze. To isto važi i za pakovanje školske torbe i ostale aktivnosti vezane za školu.
Da li su ocene zaista važne?
Ocene jesu važne u smislu da u našem obrazovnom sistemu preko njih deca ostvaruju određena prava i realizuju neke socijalne mogućnosti (recimo upis u naredni nivo školovanja, stipendije i sl). Ali one bi trebalo da budu samo krajnji opis jednog procesa učenja. Umesto potpune fokusiranosti na ocenu, roditelji bi više trebalo da insistiraju na postavljanju ciljeva (šta je važno da dete nauči i šta ono želi da postigne iz određenog predmeta ili oblasti) na radnim navikama, na istrajnosti u postizanju tih ciljeva i savladavanju prepreka i teškoća u učenju. Kad se stvari postave od početka na ovaj način, ocene budu krajnji rezultat ali ne i svrha učenja. U tom smislu bolje je pitati dete šta je danas naučilo u školiumesto koju je ocenu dobilo.
Brankica Stanojević, diplomirani psiholog
