Meksička slikarka koja je u osamnaestoj godini doživela saobraćajnu nesreću kad joj je kičma zauvek uništena i zbog čega će trideset dva puta biti operisana, bila je osuđena na doživotni bol i život u metalnom korsetu. Ipak, jednu svoju sliku nazvala je „Živeo život”.
Sa šest godina Frida Kalo razbolela se od dečije paralize i devet meseci ležala u krevetu previjajući se od bolova. Da bi izdržala, utonula je u svet mašte, gde bi je uvek čekala nasmejana izmišljena prijateljica. Kada se oporavila jedna noga joj je bila tanja i kraća. Deca su joj se podsmevala. Shvatila je da je ostala obeležena. Postojala su dva načina da se s tim nosi: da se preda, prihvati hromost kao stanje koga treba da se stidi, sakrije u kuću ili da se izbori, prkosi, nametne time što će nedostatak preokrenuti u prednost. Odlučila se za ovo drugo, ali dok je shvatila kako se to postiže, prošle su godine.
Dečija izrugivanja izazivala su u njoj bes, ali ne i gubitak samopouzdanja. Suočila se sa sažaljenjem i zlobom, ali ni tako mala nije prihvatala poraz. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Kad je već bila drugačija, pokušala je da bude bolja. Naučila je da vozi bicikl, penjala se na drveće i plivala brže od drugih devojčica. Nije mogla da preskače konopac, ali je učila rvanje i boks, što nije bilo uobičajeno za devojčice tog vremena, a nije ni danas.
Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca imala podršku i divljenje. Govorio joj je da je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
Otac, koji se u Meksiko doselio iz Nemačke, bio je uvaženi umetnički fotograf, blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Majka je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i, uglavnom, neraspoložena.
Frida je odrastala kao energična, nemirna devojka koja se šišala na kratko i nosila pantalone. Čitala je, izlazila s muškim društvom. U srednjoj školi, u koju se upisala falsifikujući godine, bila je član mladih komunista i još jedne grupe intelektualno-političkih istomišljenika u kojoj je bila jedina devojka. Bila je to buntovnička grupa koja je pravila nevolje u školi, posebno nastavnicima. Vođa grupe, Alehandro, bio je Fridin momak tri godine. Na jednoj porodičnoj fotografiji, koju je snimio njen otac, nosi muško odelo s prslukom i kravatom, dok njene sestre i majka imaju na sebi skladne haljine. Otac je ponosan na njen stav tokom poziranja, dok je majka užasnuta. Želela je da završi studije i postane lekarka. A onda je došao taj dan. Šetala je po trgu s Alehandrom, ušli su u drveni autobus, krenuli, a onda se čuo zvuk kočenja, mukli udarac, lomljava drveta i stakla. U sudaru, držač iz autobusa, dugačka metalna šipka, probila je Fridin stomak izašavši na drugu stranu. Lekari su sumnjali da će preživeti, još manje da će ikad hodati. Desna, kraća noga, bila je slomljena na jedanaest mesta, stopalo smrvljeno, kičma presečena na tri dela, karlica zdrobljena, rebra i ključna kost polomljeni. Nakon operacije dobro joj je došlo što je još kao dete naučila da miruje. Mesecima je ležala nepomična, na leđima, u gipsu od glave do pete, u neizrecivim bolovima. Kad su bolovi u kičmi i nozi postali podnošljiviji, počela je da je muči dosada. Majka je pomislila da bi joj slikanje možda pomoglo, pa je donela boje, četkice i mali štafelaj koji je mogao da se smesti na krevet. Otac je smislio kako da iznad kreveta učvrsti ogledalo da bi mogla da vidi svoje lice. I tako je počela da slika najbliži objekat – sebe. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Slikala je svakodnevno, proučavala istoriju evropske umetnosti i vežbala ruku. Brzo je napredovala.
Fridin oporavak bio je čudo. Ponovo je stala na noge. Imala je devetnaest godina. Za njeno školovanje više nije bilo novca. Morala je da nađe posao. Jedino što je naučila bilo je slikanje. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Pokazala mu je svoje slike. Šta li će Rivera, u to vreme već div i legenda, dvadeset godina stariji od nje, reći za slike mlade, nepoznate, samouke hrome devojke koja mu je pri tom drsko rekla da želi slikanjem da zarađuje za život jer joj je to najmanje dosadno? Gledao je u nju požudno, a njene slike dugo i pažljivo i na kraju ozbiljno rekao: „Tvoje su slike posebne, tako ’meksičke’. Darovita si, imaš stila. Moraš da nastaviš da slikaš, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija.” Kao da je čula svog oca, a te reči dolazile su od čoveka kome se divila kad je bila veoma mlada, dok je on u njenoj školi radio mural u amfiteatru. Od tog trenutka Frida neumorno slika, a s Dijegom počinje burnu ljubavnu vezu koja će trajati do kraja njenog života. U tom životu za njega su slikarstvo i politika bili najvažniji, dok je za nju to bio samo on, Dijego. Ubrzo nakon venčanja saznala je da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze s drugim ženama. Čeznuo je za slobodom da ima bilo koju ženu, čežnju koju ima većina muškaraca, a koja se najlakše osvaja pomoću slave i moći. A Dijego ih je imao. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale na njega. Želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Veza s njim bila je, verovale su, prečica do večnosti. Rivera je radio velike murale u Meksiku i Americi. Udvarala mu se njujorška elita, u Meksiku su se kleli u njega. Bio je vatreni komunista koji je prihvatao porudžbine od kapitalista. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, pisala je Frida prijateljici. Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, težnje za posedovanjem lepote, da mu je potrebna takva vrsta zanosa, da je umetnik željan doživljaja, u večnoj potrazi za nadahnućem, da ulazi u veze s prelepim ženama zbog svoje umetnički uzvišene čežnje za savršenstvom. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti. Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi, u bolnici je provela devet meseci i smatrala da zaslužuje vernost. Ali, on je i dalje trošio žene kao omiljene poslastice. Bio je muškarac koji svoj ego hrani ženama da bi bio bolji u poslu. Odlučila je da se za sebe izbori na svoj način. Da bude drugačija time što će biti nemilosrdno ženski iskrena i ogoljena, onako kako niko nije spreman da bude. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, sebe mrtvu, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse. Slikarka Džordžija O’Kif rekla je Fridi, kad je na njenoj izložbi u Njujorku videla sliku „Rađanje”, da se pre nje niko nije usudio da naslika taj čin, jer niko ne želi da vidi moć žene dok daje život.
Slikala je sopstveno lice, svesno preterujući u grubosti autoportreta, naglašavajući svoje nedostatke: slikala je suvišne dlačice na licu, brčiće i spojene obrve koje je mogla i da nema da je htela da bude kao drugi. Počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, da ukrašava kosu cvećem i trakama, stavlja drečav nakit, nanosi jarkocrveni ruž. Svakog jutra oblačila se kao da izlazi na pozorišnu scenu. Češljala se i oblačila satima. Do juče gradska devojka, moderna mlada žena koja je obično nosila pantalone, kožne jakne i muške čizme, svesno se preobrazila u eksponat iz etnologije. Ljudi su se za njom u čudu okretali. Ali, stvorila je „stil Kalo”.
Morala je da slika jer je bol zbog Dijegovih neverstava i njene bolesti bio preveliki da bi ostao samo u njoj. Na jednoj fotografiji vidimo Fridu kako leži u bolnici i pomoću ogledala islikava korset. Ima namazane nokte, prstenje, frizuru… Opet prkosi. Tokom tri godine isprobala je dvadeset osam korseta od gipsa, plastike, gvožđa i kože. Našarati taj oklop i kavez bez koga bi se njeno telo raspalo ne može svako. Imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Sklapala je prijateljstva s Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Marširala je, protestovala, pevala Internacionalu, mrzela nepravdu i verovala da će komunizam spasti svet od bede. Na površini je bila vesela, zavodljiva, zabavna osoba neponovljivog izgleda, sa smislom za humor, koju su svi obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: „Šta će mi noge, ja imam krila.” Na otvaranje svoje izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima, u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Čitave večeri zabavljala je društvo, veselila se, slavila. Njen život postao je pozorište u kome je sama kreirala kostime, crtala scenografiju, izmišljala sadržaj, režirala i glumila. A zatim je sve to slikala. Slika „Na pozornici”, koju je namenila Trockom, kazuje upravo to. Na izložbi u Parizu njenim slikama divili su se Hoan Miro, Kandinski, Dišan. Kritičari su bili puni hvale, ističući neponovljivost i iskrenost. Oduševljeni Pikaso poklonio joj je minđuše od kornjačevine u obliku dve male ruke koje su joj odmah postale najdraži nakit. Nije verovala da je slavna ni kad je muzej Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Kao slikarka, nije bila sujetna. Kao svakom teškom bolesniku, činjenica da preživljava bila je dovoljna nagrada.
Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara, zajedno s Riverom učestvovala u uličnom maršu solidarnosti s vladom Gvatemale čijeg je levičarskog predsednika CIA zbacila s vlasti. Sedela je u invalidskim kolicima. To je njena poslednja fotografija. Htela je da bude deo života do samog kraja. Odlučila se za nemoguće poduhvate, nepotrebne rizike, ludu tvrdoglavost i naprezanje tela do krajnjih granica. Opstala je zahvaljujući volji i savladavanju. Tako je postala mit. Imala je četrdeset sedam godina.
