Pre tačno 19 godina, na današnji dan, otpočeli su neredi na Kosovu i Metohiji, tokom kojih su kosovski Albanci u Kosovskoj Mitrovici, a kasnije i u drugim delovima ove teritorije, organizovali masovno proterivanje Srba, kao i uništavanje verskih i sakralnih objekata, kao i privatne imovine.
Kao povod za ovaj pogrom, Albanci su naveli da je za utapanje trojice maloletnih dečaka u reci Ibar kraj Čabra u Ibarskom Kolašinu, kriv srpski narod, odnosno da su se dečaci utopili bežeći od Srba. Predstavnici UNMIK-a odmah su demantovali te tvrdnje i istakli da je nasilje na Kosovu unapred isplanirano, a komandant južnog krila NATO-a okarakterisao je nasilje koje će uslediti kao etničko čišćenje.
Od 17. do 19. marta, čak šest gradova i devet sela etnički je očišćeno od Srba, a domove je moralo da napusti preko 4000 lica. Srbi su morali da odu iz Gnjilana, Đakovice, Lipljana, Plemetine, Obilića, Kosova Polja, Uroševca, Đakovice, a već drugi put u par godina svoje kuće su napustili Srbi iz Belog Polja kraj Peći, mesta u kome su nanovo spaljene doslovno sve kuće povratnika.
Među povređenima bilo je preko hiljadu ljudi, kao i nekoliko desetina pripadnika međunarodnih snaga, a poginulo je, prema poslednjim poznatim podacima, 19 ljudi. Van zvaničnog izveštaja o broju stradalih, smatra se da je još 12 lica ostalo neidentifikovano. Kad je u pitanju materijalna šteta, utvrđeno je da je u potpunosti uništeno deset škola, blizu 1000 srpskih kuća, pošte, domovi zdravlja i druge srpske institucije.
Težak udarac srpskom narodu nanet je uništenjem crkvi Bogorodice Ljeviške, Hrista Spasa, zapaljena je Prizrenska Bogoslovija, konak manastira Svetih Arhangela u blizini Prizrena, a minirani su manastir Devič i manastir Svetih Kozme i Damjana u Zočištu. Za 48 časova, ova buktinja proširila se i na južni deo Kosovske Mitrovice, gde je zapaljena crkva Svetog Nikole, a posebno je tužan bio prizor koji je obišao svet – u kome kosovski Albanci lome krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prozvanog. Da ni to nije bilo dosta, svedoči podatak da je ruinirano još 35 srpskih svetinja, a nestalo je ili je uništeno preko 10.000 izuzetno vrednih i starih ikona, fresaka i sličnih relikvija.
Pogrom je osuđen od strane Saveta bezbednosti i Evropske unije, ali ni 19 godina po ovom nemilom događaju – nema novih detalja istrage, niti su otkriveni organizatori.
Posebno je važno naglasiti da se sve ovo dešavalo pred očima međunarodne javnosti, ali i skoro 40.000 vojnika KFOR-a i oko 8.000 policajaca UNMIK-a, koji su, ironično, tamo bili smešteni kako bi čuvali bezbednost stanovnika Kosova. Ovo, nedopustivo kršenje ljudskih prava kako Srba, tako i drugih nealbanskih naroda, dešavalo se godinama unazad. Ako se u obzir uzme samo period od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim se završilo bombardovanje Jugoslavije, dakle od 1999. do 2004. godine, preko dvesta hiljada ljudi je proterano sa Kosova, a devastirano je 120 srpskih i drugih hrišćanskih svetinja i kulturnih spomenika.
Posledice ovog pogroma nisu sanirane ni do danas. Pojedina mesta ostala su u potpunosti bez Srba, a ukupno se ni pet odsto ljudi nije vratilo na svoja ognjišta. Ovim pogromom Srbi su proterani iz urbanih delova Kosova, u sela ili enklave, a za Srpsku pravoslavnu crkvu su ove tri „kristalne noći“ praktično najveći udarac u njenoj celokupnoj istoriji. Pečat na dušama, strah koji je unet u kosti svim Srbima koji su ostali, kao i posledice po bezbednost života, samo su neki od ishoda ovog nepočinstva. To je verovatno bio i trenutak kada je do kolena potučena ideja da međunarodna zajednica može da zaštiti srpski i drugi nealbanski živalj na Kosovu, a o demokratiji i ljudskim pravima praktično više ne može ni da se govori.
