Milenijumima su ljudi obolevali od respiratornih infekcija. Kombinacijom znanja, slučajnosti i godina mukotrpnih istraživanja naučnici su došli do otkrića uzročnika groznice od koje je umrlo hiljade ljudi 1918. godine.
Godine 1892, vodeći nemački bakteriolog po imenu Ričard Fajfer napravio je grešku koja je imala ogroman uticaj na pandemiju 1918. i medicinu XX veka.
Do kraja 19. veka, naučnici su počeli da uočavaju veze između mikroorganizama i bolesti. Ali niko nije povezao određeni patogen sa gripom, što je u to vreme bio glavni termin za skup respiratornih simptoma koji su prolazili kroz populaciju milenijumima.
Da bi rešio misteriju, Fajfer je pregledao pljuvačku trideset jednog pacijenta umrlog tokom pandemije gripa koja je trajala od 1889. do 1890. godine i koja je ubila skoro milion ljudi širom sveta.
“Bacili gripa izgledaju kao štapići”, objavio je u Britanskom medicinskom žurnalu u januaru 1892. godine, a pronalazio ih isključivo kod žrtava pandemije. “S obzirom na ove rezultate, smatram opravdanim da kažem da su upravo opisani bacili uzročnici gripa.”
Bakteriju je nazvao Bacillus influenzae, ali je ubrzo postala poznata kao Fajferov bacil. Uostalom, Fajfer je bio šef naučnog odeljenja Instituta za infektivne bolesti u Berlinu i štićenik pionira mikrobiologije Roberta Koha. Njegov uticaj je bio toliki da niko nije dovodio u pitanje njegovo istraživanje.
Sada znamo da je virus, a ne bakterija, izazvao zloglasnu pandemiju, ali 1918. još uvek niko nije znao da ovaj virus postoji. Naučnici su za pandemiju 1918. krivili Fajferov bacil.
Danas Fajferova priča služi kao podsetnik na izazove sa kojima se naučnici suočavaju kada se pojavi nova mikroskopska pretnja.
Napori da se uspostavi veza između bakterija i bolesti koja se brzo širi dovela su do mnogih frustracija i neuspeha, uključujući višestruke neuspele pokušaje da se razvije efikasna vakcina. Do leta 1919. desetine miliona ljudi umrlo je širom sveta, a naučnici se još uvek nisu mogli da se slože od čega ti ljudi umiru.
Ipak, greška i njene posledice imale su trajni efekat na nauku i medicinu. Podstakla je usvajanje novih standarda za istraživanje i razvoj lekova, od kojih neki na snazi i danas. Naučnici koji su radili tokom pandemije 1918. “bili su veoma promišljeni, pametni, vredni ljudi, koji su davali sve od sebe, koristeći svoje znanje i dostupnu tehnologiju”, kaže Džefri Taubenberger, šef u Nacionalnom institutu za alergije i zarazne bolesti Sjedinjenih Država.
Iako se bolest naziva španskim gripom ili španskom groznicom, prvi put se pojavila u bazi američke vojske u Kanzasu, gde je više od 56.000 vojnika bilo stacionirano u rovovima tokom Prvog svetskog rata. Patogen se brzo proširio na druge vojne kampove, a stotine hiljada zaraženih vojnika je kasnije otpremljeno preko Atlantskog okeana. Tog leta strašna epidemija se širila svetom.
U septembru 1918. godine, američki hirurg Rupert Blu, objavio je smernice za lekare koji se bave pandemijom pod nazivom: “Infektivni agens: Fajferov bacil”. To je bio još jedan pogrešan korak: timovi širom sveta počeli su da rade na vakcinama protiv bakterije.
Za to vreme, samo u oktobru 1918. više od 200.000 ljudi umrlo je u Sjedinjenim Državama od misteriozne groznice, uključujući desetine vakcinisanih.
Kako bi otkrili zašto vakcine nisu sprečile smrtni ishod, lekari i patolozi su prikupljali uzorke pluća živih i mrtvih i analizirali ih u svojim laboratorijama. Pronašli su kolonije bakterija Streptococcus, Pneumococcus i Staphylococcus aureus, a mnogo manje Fajferovih bacila. Ono što ih je posebno iznenadilo, pronašli su i Fajferov bacil kod mnogih zdravih ljudi.
Tim naučnika je 1918. godine, okupio volontere i obolele od španske groznice. Oboleli su izdisali u otvorena usta volontera, a potom bi im se nakašljali u lice. “Mogu reći da su volonteri bili sjajni u izvođenju ovog eksperimenata”, rekao je dr Rozenau, zaposlen na eksperimentu. “Bili su inspirisani idejom da mogu da pomognu drugima. Istraživači su takođe prskali filtrirani rastvor napravljen od 13 sojeva Fajferovog bacila u grla i oči dobrovoljaca, i ubrizgavali im krv pacijenata sa španskom groznicom.”
Međutim, nisu izvedeni nikakvi zaključci, samo se produbila misterija sa kojom su se suočavali.
Neki timovi istraživača su insistirali da su Fajferove vakcine protiv bacila efikasne: lekari u Nju Orleansu, na primer, tvrdili su da su njihove vakcine sprečile 90 odsto infekcija španskim gripom. Do trenutka kada je udario treći talas pandemije početkom 1919. godine, vakcine koje su sadržavale mešavinu mrtvih bakterija bile su češće od onih koje su se fokusirale isključivo na Fajferov bacil. Ovi tretmani nisu pomogli u borbi protiv ove groznice, ali izgleda da su smanjili ukupan broj smrtnih slučajeva sprečavajući bakterijsku upalu pluća, uobičajenu sekundarnu infekciju tokom pandemije.
Smrtnost se vratila na nivoe pre pandemije 1921. godine, a narednih devet godina naučnici su pokušavali (i nisu uspeli) da definitivno isključe Fajferov bacil kao uzročnik. Čak je i nakon globalni pregled svih naučnih članaka koji se odnose na pandemiju, zaključeno da se “ne može sa sigurnošću zaključiti da je Fajferov bacil… uzrok španske groznice”, kako je pisao bakteriolog Edvin Džordan 1927. godine.
Stvari su se konačno promenile 1930. godine, kada je virolog Ričard Šop izolovao prvi poznati virus gripa kod obolelih svinja u Ajovi. Inspirisani Šopom, naučnici iz Velike Britanije uzeli su bris grla od ljudi sa španskom groznicom i tu tečnost ubrizgali u tvorove. Životinje su se ubrzo razbolele. Tim je takođe ubacio Fajferov bacil u nos životinja – to nije imalo efekta.
“Smatramo da dokazi snažno sugerišu da postoji virusni element u epidemiji gripa”, napisali su engleski istraživači 1933. godine.
Bili su u pravu. Bilo je potrebno nekih 40 godina, hiljade studija i desetine miliona smrtnih slučajeva, ali naučnici su konačno pronašli pravi uzrok pandemije španske groznice.
Sedamdeset dve godine kasnije, 2005. godine, Taubenberger i njegove kolege uspeli su da utvrde smrtonosni soj koji je izazvao pandemiju 1918. godine, koristeći tkiva žene sačuvane u permafrostu na Aljasci. Bio je to H1N1, i prešao je sa ptica na ljude.
H1N1 je predak nekih od virusa sezonskog gripa koji su nas zaražavali od tada, kaže Taubenberger, i kriv je za mnoge groznice, drhtavice, kašalj i propuštene radne dane povezane sa gripom.
Uprkos haosu koji je izazvao 1918. godine (ili možda zbog njega), Fajferov bacil je imao trajni efekat na medicinu i mikrobiologiju.
Istraživači koji su tada pokušavali da stave pandemiju pod kontrolu, objavljivali su svoje nalaze o uzrocima i tretmanima ubrzanim tempom. Ali 1918. godine bilo je mnogo teže upoređivati rezultate, a kamoli razumeti širu sliku. Javna zdravstvena zajednica tog vremena nije imala standardizovane metode istraživanja ili testiranja, gotovo da nije imala recenzije stranih kolega, niti zajedničke protokole za klinička ispitivanja. Neka od ispitivanja vakcine protiv gripa iz 1918. godine, sprovedena su na ugroženim populacijama, kao što su mentalno bolesni pacijenti, siročad i zatvorenici.
Kao odgovor, Američko udruženje za javno zdravlje objavilo je prve nacionalne smernice za sprovođenje ispitivanja vakcine u januaru 1919. godine. Smernice su uključivale neke od najosnovnijih praksi koje se danas koriste, kao što je postojanje kontrolne grupe (skup učesnika koji ne primaju eksperimentalne tretmane i stoga služe kao referenca) i eksperimentalne grupe čiji se učesnici biraju prema polu, starosti i prethodnoj izloženosti.
Slično, podstaknuta greškama pandemije iz 1918. godine, Svetska zdravstvena organizacija je 1952. osnovala mrežu od 26 laboratorija širom sveta pod nazivom Globalni sistem za nadzor i reagovanje na grip. Taubenberger tvrdi da su naučnici bili bolje pripremljeni kada je pandemija H2N2 udarila 1957. godine. Bili su spremni sa antibioticima za lečenje sekundarnih infekcija koje su bile razorne 1918, i bili su u stanju da brzo stvore efikasne vakcine za određeni soj.
Takođe, jedna od prednosti praćenja Fajferovog bacila (poznatog i kao Haemophilus influenzae ili H. flu ) bila je to što su istraživači saznali dosta toga o njemu. Godine 1929. mlada naučnica po imenu Margaret Pitman proučavala je više od 500 uzoraka sluzi pacijenata u bolnici Rokfeler. Pokušavalo se da se definitivno uspostavi ili potpuno prekine veza između bakterije i gripa, ali ni jedno ni drugo nije bilo uspešno. Ali otkrila je šest inkapsuliranih sojeva H. gripa. Ljudi su jedini domaćin H. gripa , a neki sojevi žive bezopasno u našim nosovima i grlu. Ali jedan soj, sada poznat kao Hib, je posebno patogen.
Njen rad je otkrio da je Hib uzrok brojnih ozbiljnih stanja, uključujući meningitis koji je sličan gripu, koji može dovesti do smrti ili doživotnih invaliditeta. Ubrzo nakon svog otkrića, Pitmanova je razvila serum od konjske krvi koji je spasio desetine hiljada dece i doneo joj međunarodnu slavu. Njeni uvidi su bili ključni u stvaranju vakcine 50 godina kasnije, koja je od tada praktično iskorenila Hib bolest gde god da je korišćena.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija
