Na rođendanu , svi su glasni i žale se na Marka iz razreda, koji redovno maltretira drugare iz odeljenja, psihički i fizički. Na roditeljskom sastanku – muk.
Na rođendanu , svi su glasni i žale se na Marka iz razreda, koji redovno maltretira drugare iz odeljenja, psihički i fizički. Na roditeljskom sastanku – muk. Pod tačkom “razno” – niko nema pitanja, niti nedoumica. Svi roditelji su tihi, “kulturni” i ne žele stres, pa će ipak pustiti da se problem sam reši, a deci će dati savet: “Vrati mu, nemoj biti kukavica”. Da da primer borbe za pravdu svome detetu – to ne može. Ko je tu kukavica?
Uveče pre spavanja pomoliće se Bogu da se “kola ne slome” baš na njima , jer su uveliko svesni da će žrtve verovatno biti. Neko će to već rešiti, ne moram sve ja, misli svako za sebe i u sebi. I u i sebi šapuće!!! Da slučajno neko ne prenese učiteljici, odeljenskom starešini. Jasno kao dan – škola nema način da spreči probleme. Kako nema? Zašto nema? Šta si pokušali? Ko je pokušao? Da li je pokušao? Iz nekog razloga to nisu pitanja pod tačkom “razno”. To ćemo verovati na reč učitelju/ci ili odeljenjskom starešni i nećemo analizirati. Rešenja nema i žrtvovaćemo decu. Meni je jako teško da to prihvatim!!!! Pa da li je moguće da se takve izjave serviraju roditeljima, a mi ih u ” belim rukavicama kulturnog ponašanja” i poželjne nenametljivosti, gutamo bez dileme?!!
Aleksin zakon, Tijanin zakon, Zojin zakon …i roditelji koji ne odustaju i ne posustaju, ali nažalost, za njihovu decu je već kasno. Bore se za našu. A mi, roditelji žive i zdrave dece nemamo snage? Nemamo pitanja? Nemamo dileme? Puštamo da bude “kako mora” i nismo spremni da se borimo, da menjamo, da zahtevamo? Pa možete li da zamislite snagu samo 100 roditelja , kao što su navedena 3? Mogli bi planinu da pomere, jer su svoju tugu pretočili u snagu, ali malo ih je !!! Osećaju da duguju svojoj deci borbu! Pa u čemu je razlika? Živa deca ne zaslužuju borbu? Ljudi, osvestite se ! Nas, roditelja žive dece, nema da pomogmemo, mi “ne možemo”, “ne znamo”, ” ne smemo…” nama je uzalud, nama je “borba sa vetrenjačama”, nama je Sizifov posao… Mi imamo 101 opravdanje zašto se ne mešamo.
Jedna mama, nakon niza nerešenih problema i stresova ćerke u školi donela je cveće učiteljici. Poraz!!! Učiteljici koja ništa ne rešava?? Po pravilu učiteljici – cveće, ne mora da ga zasluži! Time ste učestvovali u razvoju nasilja, možda niste svesni. Uvek će “zarad mira” i da “im se ne okome na dete” svi neradnici dobiti sličan broj buketa, aplauza i tapšanja po ramenu kao i prosvetari koji “ostavljaju srce na terenu” i koji našu decu čuvaju kao zenicu oka svoga. Isto prolaze – zato se loši me menjaju! Ne shvataju koliko loše rade! Ne žele da shvate to. Ne moraju da shvate. Tek kada mi plačemo uz “Život priča” i slušamo roditelje dece koje više nema, rešava se slučaj i analizira ko je šta uradio, rekao ili najčešće NIJE rekao. A deteta nema.
Čekate da vam jave najcrnje vesti, pa da se osnažite i pitate ko to dozvoljava i zašto da Marko ” vedri i oblači”?? A do tada pod tačkom “razno”- muk. Nema pitanja.
Napomena: pod nasilnicima mislim na nasilnike, a ne na dečja zadirkivanja koja se rešavaju savetom “vrati mu”. Mislim na nasilnike , koji se u društvu prepoznaju mnogo ranije nego što su neke porodice zavijene u crno. Samo nemamo hrabrosti da rešimo pozitivno takav slučaj, a na nekome se, ipak, “kola slome”.
Razmislite bar o tome da i vi podignete dva prsta, bar jednom, za pravdu.
Izvor: Detinjarije
