U Evropi okupiranoj nacistima, mali ljudi – ili kako ih često zovemo patuljci, bili su posebno ranjiva grupa. Svakako su spadali pod ono što su Nemci smatrali “genetski inferiornim materijalom”, pa je njihovo ubistvo spadalo u domen programa eutanazije.
Takozvana “milosrdna smrt” ishod je koji su nacisti namenili svima koji su bili psihički bolesni, mentalno bolesni ili su patili od genetskih poremećaja. Nedugo pre rata, u Rumuniji, porodica patuljaka preživljavala je nastupajući kao grupa zabavljača – plešući, pevajući i svirajući minijaturne instrumente. Porodica Ovic, koja je nastupala pod imenom trupa Liliput, putovala je kroz Mađarsku, Čehoslovačku i Rumuniju, služeći se raznim jezicima, uključujući i jidiš.
Godine 1940. antisemitski zakon službeno je zabranio svim Jevrejima javne nastupe, a porodica Ovic nije imala drugog izbora nego da sakrije svoje poreklo i nastavi da nastupa da bi preživeli. Grupa se sastojala od 12 članova koji su svi bili patuljci i u rodu, ali neki su nakratko uspeli da pobegnu nesrećnoj sudbini, da bi naposletku završili pred SS-ovim streljačkim vodom. Ironično, bolje je prošlo njih sedam koji su 12. maja 1944. uhvaćeni i prevezeni u Aušvic.
Tamo su došli u ruke “anđelu smrti”, Mengeleu, nacisti bizarnih i okrutnih medicinskih eksperimenata koje je sprovodio na ljudima s deformitetima i abnormalnostima, u što je ubrajao i ljude patuljastog rasta. Svoju kolekciju ispitanika nazivao je i “moj sopstveni zoološki vrt”.
“Smešio se kao dete na božićno jutro”, kasnije su izvestili svedoci događaja, prepričavajući da je podizao jednog po jednog sa zemlje, odmeravajući ih poput igračaka.
“Najbolesniji su bili ginekološki eksperimenti. Ubrizgavali su nam razne tečnosti u matericu, gurali predmete u vaginu, izvlačili krv, boli nas i odstranjivali delove tkiva koje su nazivali uzorcima. Nemoguće je opisati taj bol, koji bi trajao danima nakon eksperimenta tako da nismo mogli da hodamo”, zapisala je Elizabet Ovic.
Mengele nikako nije želeo da ih ubije, barem ne još, pa je odlučio da se dalje sam “zabavlja” s njima. “Izvlačili su nam tečnost iz kičme, bez ikakvog anestetika naravno, čupali su nam zdrave zube. Kad bi padali u nesvest, čupali su nam pramen po pramen kose da nas bol razbudi. Često bi izvodili bolne eksperimente na našim mozgovima preko nosa, sekli bi nam tkivo u ustima, na rukama”, ispričala je Elizabet.
Većina članova porodice nije očekivala da će preživeti logor, ali kad su Sovjeti oslobodili kamp početkom 1945, Mengele je brzinski zgrabio svoje papire i pobegao. Cela porodica išetala je iz Mengelove “pećine”, na iznenađenje Rusa. Vlasti nikad nisu ulovile Mengelea, koji je umro 1979. u Brazilu.
Kasnije je Perla Ovic, poslednji preživeli član porodice (umrla je 2001.) potvrdila strašne događaje koje je preživela, ali ipak je zadržala tračak zahvalnosti svom “spasiocu”. “Da su me sudije pitale da li ga treba obesiti, ja bih im rekla da ga puste. Mene je spasila milost đavola, a Bog će Mengeleu dati ono što zaslužuje”, izjavila je Perla.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
