Jedan od načina na koji se mogu uvećati naša znanja o svetu i čoveku sagledavanjem književnih dela kroz istoriju pisane reči, svakako je i onaj koji prati glavne junake velikih romana.
To se posebno odnosi na one koji realističnooslikavaju vreme u kome ti junaci pokušavaju da pronađu sebe i smisao svog postojanja, nailazeći na prepreke koje (svakako veće od njihovih nejakih moći) ne dozvoljavaju da oni izraze svoje potencijale, ostvare ciljeve, pronađu ono što traže.
Ovo je svakako suviše velika tema koja zahteva rezultate istraživanja mnogih nauka. Tiče se psihološke strukture čoveka, socijalne dimenzije odnosa kroz razne epohe, istorijsko-političkih zbivanja koja su menjala svet, pa tako i ljude, čineći ih iz epohe u epohu nepovratno drugačijima u odnosu na prethodne generacije, uticaja naučnih dostignuća i tehničke opremljenosti na međuljudske odnose, itd.
Svi ovi faktori deluju na shvatanje vrednosti (sopstvenog i tuđeg) života, pa se tako i pojam ubistva veoma različito može sagledavati kroz period tek nešto veći od jednog veka.
Pretpostavka je da moć za izvršenje hladnokrvnog ubistva nije nešto što je upisano u psihologiju prosečnog čoveka kao jedna od veoma verovatnih mogućnosti, od pamtiveka.
Iako su priče koje poznajemo još od prvih sačuvanih tekstova uvek govorile o bitkama, osvajanjima, samoodbrani, nemanima protiv kojih se morao boriti čovek, te se stoga veličalo junaštvo, upravo je odvajanje velikih junaka i opisivanje njihovih podviga ukazivalo na činjenicu da se oružja hvatao samo onaj ko je za to bio na određeni način predodređen.
Ubica je nekad za hladnokrvno ubistvo morao da ima poseban psihofizički sklop, nešto što bi se moglo nazvati kombinacijom genetske, biološke predodređenosti i uslova u kojima se ličnost razvijala.
Ono što nam nudi novija literatura (uznemiravajuće knjige s kraja XIX, zatim literatura čitavog XX veka, a pogotovo romani pisani u XXI veku u koji smo tek zakoračili), jeste prikaz razvoja određenog potencijala koji bilo kog, naizgled mirnog i uklopljenog, građanina (koji nikad nije imao nikakvih problema sa zakonom) može dovesti u poziciju da hladnokrvno ubije drugog čoveka, bez afekta ili potrebe za samoodbranom.
No, ukoliko prihvatimo tezu da taj potencijal nije ništa novo i da je sastavni deo čovekove prirode, onda je novost u tome što su oslabile ograde koje sprečavaju običnog, malog, nekonfliktnog čoveka da u nekom momentu postane hladnokrvni ubica.
Evo nekoliko primera na kojima možemo pratiti tu razliku u doživljaju vrednosti života.
Raskoljnikov
Jedan od najvećih romana ruske i svetske književne baštine, Zločin i kazna Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, prikazuje nam jedno planirano, razumski pravdano i teoretski potkovano ubistvo.
Student, nihilist Raskoljnikov, nakon „smrti Boga“ razmišlja, čak i piše tekstove o čoveku koji se može uzdići nad masom drugih, prosečnih ljudi. Takav čovek ne mora da poštuje ista pravila koja odvajkada važe za većinu „običnih“, slabih ljudi. On planira ubistvo, razumom važe i premerava razloge za i protiv: razum mu odobrava smaknuće nepotrebne i nemoralne starice. Njegov motiv nije novac (iako ga on navodi kao motiv), jer nakon ubistva mladić uopšte ne poseže za sakrivenim plenom.
Iako razumski ne podleže pod pritiskom griže savesti, postoji nešto dublje – podsvest, ili su to arhivirani ostaci vaspitanja, veza sa porodicom koja je očuvana. Ljubav prema nekome „radi“ unutar njegovog duha i izaziva bunilo. On se ne može prepuštati plemenitim osećanjima, budući da je podigao ruku na drugo ljudsko biće. On mora prvo okajati svoj postupak.
U knjizi su najjeziviji upravo oni delovi u kojima njegova „teorija“ o velikom čovekupokušava da racionalizuje izvršenje ubistva (tog i svakog drugog). Protivteža tim momentima su ljubav, žrtvovanje za druge, porodični odnosi, nesebično prijateljstvo, poverenje.
Svega toga ima dovoljno da se jedno bunilo završi ispaštanjem, okajanjem i na kraju – sposobnošću da se iz te bolesti izađe.
Karamazovi
Šta onda kad nema očuvanih porodičnih vrednosti, prijateljstva i ljubavi?
Ivan Karamazov u još jednoj maestralnoj knjizi istog autora, ludi nakon što je zamišljao oceubistvo.
Još od antičkih mitova odnos prema roditelju ili detetu bitan je za dalji tok sudbine, ne samo pojedinca nego nekad čitavih gradova ili naroda.
Ako bismo mnogo pojednostavili, mogli bismo reći da ubica nije onaj ko je potegao oružje i razmrskao starčevu glavu (makar mu motiv bio novac ili osveta za godine poniženja i služenja) nego su ubice sinovi – Ivan i Dmitrij, oni koji su želeli starčevu smrt.
Zato jedan ludi, a drugi odlazi na robiju. No, i u jednom i u drugom, uz sve pokušaje racionalizacije („jedan će gad pojesti drugog gada“), ipak postoji griža savesti, postoje „ograde“ koje definišu te likove kao ljude. Oni nisu hladnokrvne ubice.
Merso
Šta se dešava kad pođemo korak dalje?
Kamijev Merso u Strancu već na početku knjige govori o čudnom nedostatku tuge usled smrti roditelja.
Možemo li taj nedostatak proglasiti dovoljnim da ga nazovemo neizlečivo bolesnom individuom, ili ćemo, posmatranjem velikog broja ljudi, što u okruženju, što putem savremene umetnosti, primetiti i priznati da je sve veći broj onih koji su rano raskinuli veze s matičnom porodicom, usled čega se izgubio i veliki deo prisnosti?
Matična porodica danas u razvijenom svetu nije ništa drugo do skup ljudi koji žive na istom prostoru. Veći deo dana su zapravo negde drugde, u školama, na radnom mestu – gde se prava porodična vezanost nikad nije ni razvila.
Usled toga, smrt člana porodice je kao smrt bilo kog stranca. Usled toga, svaki je čovek stranac, jer ne postoji mehanizam da se bilo ko približi i preskoči granicu. Možda se taj mehanizam (porodične i svake druge bliskosti, sposobnosti za ostvarenje bliskih odnosa) mora aktivirati u najranijim godinama, u ljubavlju ispunjenom porodičnom gnezdu.
No, to su samo pretpostavke. Ono što vidimo je da se Merso ne unosi istinski ni u kakve odnose, da sam ne bira odnose, da ne zna reći ni da ni ne. Dakle, na taj način nastalu, veliku prazninu u njegovom životu i duhu, može ispuniti bilo šta, i bilo ko. Agresivnije sile uvek će iskoristiti takvu mogućnost, pre nego nešto dobro i plemenito, jer ovo drugo nema tendenciju da grabi i silom prisvaja.
Da li se Merso na kraju kaje?
Reklo bi se da mu je samo žao što ta praznina nije bila nečim smislenijim ispunjena, mada je ovo jedno sasvim slobodno i verovatno neprecizno tumačenje velikog dela (kome su doskora pripisivane političke i sociološke, a u novije vreme psihološke i psihopatološke odrednice i tumačenja).
Selinov Bardami
Šta se može reći o Bardamiju, putniku koji putuje nakraj noći?
Ovom junaku velikog Selinovog romana, neko je u jako mladim godinama ugurao pušku u ruke.
Dobrovoljno je otišao, reći će neki, no to je veliko pitanje: da nije bilo rata koji je zapremio gotovo čitavu stvarnost, da nije bilo određenog pritiska sredine, pa i neobuzdane mladosti koja nema gde da istroši svoju snagu, da li bi to bilo tako, da li bi Bardami krenuo nakraj sveta da traži sebi neki rat u kome će ubijati ili biti ubijen?
Nakon učešća u velikom ratu izgubljena je psihofizička ravnoteža i pomeren uvid u vrednost pojedinačnog ljudskog života. Bardami je nakon toga u stanju da u velikom broju situacija razumski izanalizira situaciju, oceni uloge određenih aktera, odvoji dobro i zlo, ali nije u stanju da deluje – čak ni kad vidi i čuje tuđu patnju, čak i kad su mu kao lekaru tuđi životi u izvesnom smislu povereni.
Pomiren sa sudbinom (a sudbina je ovde ne neka viša sila koja upravlja nego splet okolnosti kojim ljudi, pojedinačno i u zajednici, sistematski urušavaju sve vrednosti, rade jedni protiv drugih, ponižavaju se, ubijaju ili dozvoljavaju da drugi umiru, naizgled bez da sve to ima ikakvog smisla), on jednako ravnodušno vidi tuđu, a i svoju potencijalnu pogibiju.
Prisustvujući tuđem (samo)ubistvu, još jedino žali što nema snage da kao taj junak pošteno umre.
Junaci Mišela Uelbeka
U Uelbekovom romanu Proširenje područja borbe, kao i u drugim njegovim romanima, apsurdnost življenja dovedena je gotovo do perfekcije.
Ništa više ne zadovoljava modernog čoveka, jer je sve postalo neka vrsta simulacije. Šta u tom slučaju može biti uzbudljivo? Možda da se nagovori neko od kolega ili poznanika da presudi osobi koja ga je uvredila, a zatim da se prisustvuje toj egzekuciji?
Mogućnost da se uzbuđenje postigne posmatranjem tuđe smrti približava nas još nekim temama kojima se Uelbek bavi, temi sadističkih i mazohističkih odnosa, kao i temi „seksualnog turizma“ obrađenoj u romanu Platforma.
Takvi su odnosi, po mišljenju veoma popularnog francuskog pisca, posledica nemogućnosti modernog čoveka da voli i seksualno opšti na normalan i prirodan način. To je, može biti, nusprodukt načina života u kome se gubi prirodnost, u kome je simulacija iznad pravog učešća, u kome se dakle uzbuđenje postiže pre kroz sopstvenu i tuđu bol (jer se tek tako vidi i oseća da su akteri živi a ne slike), jer su se izgubili mehanizmi da se ljudi prirodno povezuju i učestvuju u svim sferama života.
Drugi čovek je izgubio trodimenzionalnost u svetu u kome je dvodimenzionalna ravan ekrana dominantna. Preozbiljno shvatanje sebe, s druge strane, (kao jedine osobe koja poseduje trodimenzionalnost), svog uspeha, izgleda, svoje platežne moći, stvara od čoveka suviše neprirodnu kreaturu, nesposobnu za ljubav, smeh, uživanje, prepuštanje, odmor, san…
U svetu bez ljubavi, bez trodimenzionalnosti, bez doživljaja tuđeg tela kao nečeg živog, toplog, ranjivog, bez potrebe da se dodirne tuđa koža, oseti tuđe bilo – smrt ili ubistvo nemaju pravi značaj.
Ali ni čovekov razum (kao skup mehanizama, kao softver) u takvom svetu nije prednost. On je nešto što svoje bespotrebne i štetne analize širi na sva polja života kancerogeno. On preuzima kontrolu i u nedogled pruža svoju vlast, brinući se isključivo za bezbednost i sirovo i bezopasno zadovoljenje primarnih potreba organizma. U odnosu na takav razum, instinkt je daleko zdravija varijanta za očuvanje života.
Vargino Trunje
Knjiga Trunje poljskog spisatelja Kšištofa Varge prikazuje nam još jednog u nizu likova koji razumski hladno analiziraju svet oko sebe.
Rastući u kući bez ljubavi, pod paskom licemernih roditelja i zastarelih pravila, on će se obreti u svetu profita, lažnih vrednosti, bezvredne savremene umetnosti, nezdravih odnosa među ljudima, i što je najgore – nemogućnosti pronalaženja ljubavi ni u čemu.
Nema prijateljstva među kolegama, tu je samo strah od otpuštanja i nezdrava konkurencija. Brak je polje gde se najlakše može videti da je nemoguće ostvariti normalnu vezu – porodica je nešto pokidano u svojoj osnovi. Već brak njegovih roditelja prikazuje da je to veza bez ljubavi, koja se održava samo na tradicionalnim ali ne manje nezdravim principima.
Odnos prema detetu je odnos sprovođenja moći roditelja. Crkva ne donosi utehu. Načinom na koji je organizovana, samo odbija moguće vernike.
Institucije (brak, crkva, radna organizacija) tako su organizovane da u njima nije moguće naći zadovoljenje, ostvariti potencijale, a pogotovo ne ostvariti ikakav oblik ljubavi.
Knjige o nemogućnosti ljubavi
Može se reći da je to knjiga o nemogućnosti ljubavi, i to je možda žanr, iako nedefinisan, kojem pripada sve veći broj savremenih romana (autora kao što su Gonsalo Tavareš, Karl Uve Knausgor, Amos Oz, Jahim Topol, i dr.)
Radi se o autorima koji danas pišu, i postavljaju dijagnozu vremena u kome žive. Nije li zabrinjavajuće što se značaj čovekovog života u svim tim knjigama prikazuje kao nešto umanjeno? Ono što doživljavaju počinioci stravičnih dela bliže je radoznalosti nego afektu.
Gotovo kao da ta ubistva izvršavaju roboti, a ne živi ljudi, ljudi obdareni savešću.
Još jedna začudna i intrigantna pojava je činjenica da se surovo ubistvo može hladno osmisliti i bez uzbuđenja izvršiti nad čovekom koji nam ne čini ništa nažao, ali nam je konkurent u poslu, kao u navedenom romanu poljskog spisatelja.
Ne radi se ni o ljubomori, ni o velikom novcu, ni o životnoj ugroženosti. Nije u pitanju nikakva granična situacija u koju je doveden glavni junak čiju sudbinu pratimo. Ili možda granična situacije danas jeste pretnja gubitka posla, iako to još ne znači finansijsku propast, smrt od gladi ili slično?
Da li to znači da je poslovna afirmacija zamena za sve druge oblike lične afirmacije, pa se poslovni neuspeh doživljava gore od bilo kog drugog poraza?
U svetu u kome je sve protiv nas (prolaznost i smrtno telo, priroda, njena ćudljivost i katastrofe, životinjski svet, društveni zakoni koji ne štite nego porobljavaju, veliki Sistem, mašine nad kojima imamo samo delimičnu kontrolu, budući svet pametnih mašina koji je možda bliže nego što se nadamo, itd) čovek nije razvio solidarnost koja je potrebna da kao vrsta opstane, nije naučio da ceni neprocenjivu vrednost svakog pojedinačnog života.
Naprotiv, ako je verovati umetnosti, bližimo se času kad ćemo zazirati jedni od drugih jer više ništa neće biti pokazatelj da je neko u našem okruženju potencijalno opasan po druge.
Jesmo li svi ubice? Gde su one ograde, u društvu i pre svega u duhu, koje su to sprečavale? Kako ih ponovo vaspostaviti?
Umetnici rade ono što mogu – upozoravaju. No, pitanje je da li umetnost može doći do dovoljnog broja ljudi, i ima li kao nekad katarzično i životvorno dejstvo. Možda je neophodno osmisliti jednu novu vrstu humanizma, koji bi u sebi objedinjavao i religijsko-mitske stvarnosti, no za takav poduhvat potrebno je da čitav duhovni svet, ljudi od nauke, religije i umetnosti, udruže svoje snage.
Ni savremeni roman, ni autorka ovog teksta, ne pronalaze nigde nagoveštaje takve mogućnosti.
Izvor: Kultivisi se
