Rođena je u veoma imućnoj porodici sidnejskog milionera Kelso Kinga i njegove supruge Irene. Pohađala je Englesku školu za devojčice u rodnom gradu, a naposletku se školovala i u Nemačkoj. Budući da su joj roditelji bili bogati, ispunjavali su joj razne želje, pa se tako iz hobija bavila planinarenjem, tenisom, klizanjem i surfovanjem, a vozila je i reli trke neposredne pre početka Prvog svetskog rata.
Kada je shvatila da je rat uzeo maha i da su žrtve Saveznika ogromne, prijavila se da kao dobrovoljac postane vozač ambulantnih kola, a kako je rat zatekao u Engleskoj, odatle je sve krenulo.
Od ličnog novca, kupila je kombi koji je kasnije u potpunosti prilagodila potrebama ambulantnog vozila, i nazvala ga „Slonica Ela“, a s tim kombijem priključila se Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi, a nedugo kasnije i Bolnici škotskih žena, koju su žene iz Škotske napravile po uzoru na slične u Rusiji, Francuskoj i drugim savezničkim zemljama. Ove bolnice pružale su pomoć svim vojskama na svim frontovima, pa je tako Oliv 1916. godine završila u Srbiji, oslabljenoj i malo naoružanom, nedovoljno pripremljenoj i sa manjkom saniteta. Ubrzo je postala vozač pri srpskoj vojski na Solunskom frontu, u jedinici pukovnika dr Romana Sondermajera, koji je postao načelnik saniteta Vrhovne komande usled smene dr Lazara Genčića.
Iduće godine, Oliv je unapređena u narednika, a veoma brzo naučila je srpski jezik i postala omiljena kako među srpskim vojnicima, tako i među izbeglicama i svima sa kojima se tokom svog rada susretala. Govorilo se da je uvek bila nasmejana i dobro raspoložena. Osim toga, kružile su priče da su brojni vojnici bili zaljubljeni u nju, zbog požrtvovanosti, hrabrosti, ali i vanserijske lepote i duha.
Kada su francuski vojnici nenamerno izazvali požar u avgustu 1917. godine, ona je iskazala neverovatno junaštvo – vozila je gotovo 24 sata bez prestanka, kako bi ljude prevezla na sigurno.
Kada se rat završio, Srbija joj se toliko dopala da nije želela da se vrati u rodnu Australiju. Ostala je u Beogradu, gde je, uz pomoć novca svog oca, otvorila više kantina za pomoć najugroženijima, najviše u hrani, odeći i lekovima. Preko Fonda za otvaranje kantina, koji je osnovao njen otac, prikupljeno je preko 10 hiljada funti, pa su se kantine otvorile širom Srbije. Tokom 1920. godine one su zatvorene, kada je potreba za njima prestala da postoji. Sav preostali novac, Oliv je zaveštala Dečijoj bolnici u Sremskoj Kamenici, Univerzitetu u Beogradu i raznim humanitarnim organizacijama u Sarajevu. Tada je, po obavljenoj misiji, bila spremna za povratak u Sidnej. Neposredno pre povratka kući, kralj Aleksandar I Karađorđević uručio joj je kraljevski Orden Svetog Save. Srbiju je, nakon napuštanja, posetila samo još u jednom navratu, kada je prisustvovala venčanju kralja Aleksandra i njegove supruge Marije.
Tokom radnog veka, aktivno je govorila na tribinama o svom ratnom iskustvu, a do kraja života bavila se brojnim humanitarnim aktivnostima. Nije se udavala, i nije imala potomke.
Umrla je u Melburnu, 1. novembra 1958. godine.
