Odavno je prepoznato da gubitak veza i “otuđenost” u savremeno doba donosi brojne mentalne probleme ljudima širom sveta. U poslednjih pedeset godina, broj samoubistava u svetu je porastao za 60%, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, godišnje u svetu oko 1 milion ljudi izvrši samoubistvo ili se svakih 40 sekundi desi jedna smrt. Ne tako davne 1950. godine u svetu je 60% suicida zabeleženo kod osoba starijih od 45 godina. U 2000. godini, u svetu je 55% suicida zabeleženo kod osoba mlađih od 45 godina, a gotovo četvrtina se danas dešava kod adolescenata do 25-te godine i to je vodeći uzrok prevremene smrti kod mladih. Međunarodni dan prevencije samoubistva obeležava se svake godine, 10. septembra.
Do samoubistva ne dolazi “preko noći”, već postoje individualni i sistemski indikatori da je neko nemoćan, ljut na ceo svet i na život, zbog čega je rešio da autodestrukcijom “reši” problem. Suicid se najčešće javlja kod obolelih od depresije, koju karakteriše poremećaj raspoloženja – prisustvo izuzetne tuge, razočaranja, usamljenosti, beznađa, nedostatak vere u sebe, osećaj krivice i niže vrednosti. Ovakvo stanje je vrlo ozbiljno i može trajati veoma dugo, remeteći osobu u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, a vrlo često osećaj beznadežnosti može potrajati jako dugo.
Većina bolesnika ne želi da prizna da boluje od depresije i to doživljava kao lični poraz. Povlače se u sebe i ulaze u socijalnu izolaciju jer se plaše da ljudi iz njihovog okruženja ne primete da su bolesni. Tako upadaju u “začarani” krug iz koga se može izaći samo uz lekarsku pomoć. U mnogim društvima postoji “stigma” prema psihičkim bolestima i osobama koje ih imaju. Osobe u nevolji često ne traže savete, već da ih neko sasluša sa saosećanjem i bez osude. Pojedince da intervenišu sprečava briga da situacija ne postane još gora.
“Odgovorno” društvo bi trebalo da vodi računa o znacima, signalima i porukama pojedinca i da nešto preduzme na individualnom, grupnom i sistemskom planu jer i sam pokušaj suicida uvek ima komunikacijsku važnost i znači apel okolini za pomoć. “Otuđeno” društvo, u koje se pretvaramo sada, ne vodi računa i ne vidi najbližeg pojedinca oko sebe.
Imajmo odgovornost i podržimo i osnažimo one koji su postali ranjivi u našim zajednicama. Bilo ko može biti ključan u tome da spreči samoubistvo, može uticati na promenu okolnosti kao član jedne zajednice, kao nečije dete, prijatelj, kolega ili komšija. Mnogo je stvari koje možemo učiniti svakoga dana, možemo makar uticati na to da se poveća svesnost o ovoj temi, edukovati sebe i drugog o uzrocima i upozoravajućim znacima, pokazati saosećanje i brigu za one koji su pod rizikom, preispitati predrasude o samoubistvu, kao i psihoterapiji, problemima sa duševnim zdravljem i deliti sa drugima svoja iskustva. Potreban je napor da se ovo spreči, ali ishod ovog truda je trajan, održiv i može imati ogroman uticaj, ne samo na one pod rizikom, već i na njihove bližnje, ali i celo društvo. Moramo nastojati da razvijamo na činjenicama zasnovane mere prevencije koje dosežu do svih ljudi na ovom svetu. Samo tako, udruženim snagama, povećaćemo važnost ove prevencije.
