“Važno je učestvovati, ne pobediti”, reči su koje svi znaju, a koje su samo trećina olimpijske poruke kojom počinju svake moderne Igre. Primer Bobija Pirsa večno će obeležiti sport zbog olimpijskog duha koji je nosio u sebi, a koji je čak prevazišao i čuvene reči koje je proslavio tvorac modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten.
No, najvažnija stvar u životu nije borba sa nekim… tamo nekim, već pre svega sa sobom i svojim slabostima, sa ličnim predrasudama i sopstvenim strahovima. A jednu od najvećih takvih pobeda izvojevao je Australijanac Bobi Pirs, na Olimpijskim igrama održanim 1928. godine u Amsterdamu.
Bile su te Igre istorijske po mnogo čemu – tada je prvi put upaljen olimpijski plamen, što je tradicija koja se i danas čuva (iako se, zbog pandemije korona virusa, baklja po Japanu, koji će u Tokiju ugostiti najbolje sportiste sveta ali tek 2021, vozila ove godine – kolima), prvi put su se tada na paradi Grci, kao osnivači olimpijskih igara, pojavili na čelu povorke aktera na stadionu, prvi put se atletika održala na stazi dugoj 400 metara, što je kasnije postao standard… ali, ništa manje spektakularna nije bila ni priča koja je pred vama.
Veslao je Bobi Pirs, i to samostalno, u nečemu što bismo mi sada nazvali skif. Bio je debitant, ali je bio izuzetno spreman. Toliko, da je u prvog rivala, Nemca Valtera Flinča, a tada se takmičilo “jedan na jedan”, pobedio sa 12 dužina prednosti. Drugog, Danca Arnolda Švarca, za osam dužina. A onda je došlo četvrtfinale, njegova prva prava borba za nastup u trkama za medalju.
Rival je bio iz Francuke, Viktor Sauran, no Bobi Pirs je doživeo nešto posve neočekivano usred svojih veslačkih zaveslaja.
Publika, koja ga je bodrila, odjednom je počela da mu pokazuje rukama da se okrene. Kada veslate “sing skul”, onda ste leđima okrenuti cilju, ostavljeni samo mislima i svojim mišicama. Bobija Pirsa je dreka sa obala Sloten kanala prekinula i u mislima i u radu ruku. Okrenuo se i preko ramena video – čitavu malu porodicu pataka kako prelazi baš onim delom kanala koji je predstavljao njegovu traku.
Australijanac je odluku doneo istog časa: zaustavio se.
“Sada mi sve to deluje zabavno, ali zaista nisam pomislio ni na šta drugo osim da se oslonim na svoja vesla i sačekam da patke, u tom svom savršenom redu, prođu. Za to vreme, moj rival mi je odmakao pet dužina”, rekao je ovaj veslač.
Ne želeći da uznemiri ili povredi patke, Bobi Pirs je sačekao da one napuste njegovu stazu, a onda… onda je zaveslao kao nikada pre, i kao niko pre.
Stigao je Francuza Saurana. Prestigao ga je. I pobedio u četvrtfinalu.
Pobedio je i u polufinalu.
A onda je pobedio i u finalu amsterdamskih igara, i onih četiri godine kasnije, u Los Anđelesu.
Ne, zaista, nije najveća stvar u životu borba sa nekim… tamo nekim. Već sa sobom. Ko tu trijumfuje, taj je šampion – kakav god da je poredak na pobedničkom postolju. Medalja tu dođe samo kao dodatni ukras.
Izvor: Blic
