Dobrica Ćosić je rekao:
„Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, novi smo semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce, mrzeli su pojedini narodi, ili nekoliko naroda, oni potčinjeni ekploatisani, poraženi u ratu. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju; nas mrze oni koji nas ne poznaju, a mnogi koji ne znaju na kom je kontinentu ta Srbija. Mi smo simbol zla. Mi smo sotona sveta. Nas svet mrzi iz plemenitih pobuda; iz sažaljenja prema stradalnicima i paćenicima od našeg zločinjenja.“
Zašto?
Danas je presečeno. Težina stradalništva je direktno srazmerna omraženosti prema narodu kojem pripadate. Srebrenica kao antisprska propaganda može da prođe, ali Jasenovac kao srpska istina… Hmmm…Pa bolje ne. Za tu podelu uloga zaslužan je nepogrešivi istinotvorac, sprovodeći pravdu po istom šablonu koji je koristio u vreme kauboja i Indijanaca, a čija kasica prasica ozbiljno preti da eksplodira upravo zahvaljujući podeli pravde po sopstvenoj meri. Plastično rečeno, ako veliki brat kaže da ste krivi-krivi ste, te vas pravedni ostatak sveta, kako je rekao Dobrica, beskompromisno mrzi iz „plemenitih pobuda“.
I danas je tim putem Aida dobila najjače moguće ozvučenje i njena priča čuće se na svim frekvencijama, a Darinu priču, čuće samo onaj ko želi da je čuje.
Svima ostalima, „Srbosjek“ za brže ubijanje logoraša u Jasenovcu, ostaće samo deo mračne SRPSKE propagande i podivljale mašte, iako je zahvaljujući njemu ustašku nagradu dobio Petar Brzica, zato što je u toku samo jedne noći (između 29. i 30. avgusta 1942.) preklao 1.360 srpskih vratova, te je proglašen za „Kralja Srboklanja“ i za to bio nagrađen zlatnim satom, srebrnim servisom, pečenim prasetom i bocom vina. To da je posle Drugog svetskog rata on emigrirao baš u Sjedinjene Američke Države i da jugoslovenske vlasti nisu bile u mogućnosti da ga uhvate, beležiće kao deo urbane legende. Stotine hiljada ubijenih takođe će se predstavljati kao bljutava i loše oblikovana srpska propaganda.
Srbi su agresori, a agresor nema žrtava. Ne uklapa se to u taj kalup koji su nam iskovali. Ma ne uklapa se u taj momenat ni istina da su živote dali civili koji su većinski do pre izbijanja sukoba pričali o setvi i žetvi, baš sa onima koji su bili poslednja „stvar“ koji su videli. Da, kažem „stvar“, jer to sasvim sigurno ljudi bili nisu.
Onima koji ne žele da sagledaju obe strane, izreka „Srbe na vrbe“ ostaće samo melodijski ispraćena neistina, a „Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji“ biće još jedna puka rima ili eventualno verbalizovani odbrambeni mehanizam žrtava srpskog nacionalizma. Fotografija odsecanja glave testerom Branku Jungiću u Grabovcu, u blizini Bosanske Gradiške biće konstruisan ili eventualno „pojedinačan slučaj“, baš kao i tela ubijenih civila koja su potom bačena u reku Savu. Naravno, da je stradali Branko nekim slučajem bio pripadnik hrvatskog ili muslimanskog naroda, bio bi uzdugnut na nivo nacionalnog mučenika, ali ovako, on kao da nije ni postojao, ne znaju za njega dovoljno ni pripadnici njegovog naroda, a kamoli tuđeg. No… da se vratimo na ključni segment naše teme:
Zašto je pravda zatajila baš kod Dare?
Zašto je poštovanje prema žrtvama poprimilo toliku razliku?
Negde je odgovor vrlo jednostavan. Pitajte jednog stanovnika Beograda koliko je naučio o istom tom Jasenovcu i pitajte jednog stanovnika recimo Zagreba ili Sarajeva koliko zna o stradanjima sopstvenog naroda…Tek onda, zapitajte se zašto su stanovnici Londona, Brisela, Njujorka, Amsterdama ili Rima uskratili Dari zasluženo poštovanje.
Ne dozvolimo da živimo u neznanju.
Istorija je učiteljica života.
Da se ne zaboravi.
Važno: Ovaj tekst ne umanjuje ničije žrtve, ali izričito naglašava kontinuirano negiranje srpskih žrtava koje su stradale od ruku ustaškog režima.
