Dilema kako vaspitati dete, koje modele i obrasce izabrati, čini se kao najvažniji, ali i najteži deo na putu odgajanja potomstva. Evo male pomoći roditeljima…
Roditeljstvo je investicija u budućnost sa verovatno najvišim zahtevima; istovremeno je i najneizvesnija, ali i najlepša i najdragocenija. To je proces koji podjednako uključuje decu i roditelje – aktere različitih životnih situacija. Kako nas roditeljstvu niko ne uči, opravdan je i strah da li ćemo na pravi način usmeriti svoje dete, bez bojazni da mu možda previše popuštamo ili ga pak previše forsiramo, vođeni neretko sopstvenim ambicijama.
Kako pronaći zlatnu sredinu u podršci i opravdanim zahtevima, uvažavajući detetove sposobnosti i interesovanja, objašnjava Milica Petrović, psiholog Doma zdravlja Dr Ristić, članica MediGroup-a.
Poštujmo prioritete
„Roditelji tokom odgajanja i vaspitavanja deteta menjaju svoje prioritete”, objašnjava psiholog Milica Petrović. „U periodu do prve godine cilj je da dete bude zdravo, kasnije se prioritet pomera na uspešnost u motorici i govoru, a potom na uspeh u školi i sportu. Kako se prioriteti pomeraju, menja se ponašanje roditelja prema detetu i često se stiče utisak da se na neke vrlo bitne stvari potpuno zaboravi. Tako zdravlje postaje jednom postignut cilj koji se tokom daljeg detetovog odrastanja podrazumeva. Da li je to baš tako? U životu se ništa ne podrazumeva, a naročito ne zdravlje. Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, to je kompleksna i sveobuhvatna kategorija koju pored odsustva bolesti čine: telesno, psihičko i socijalno blagostanje. Dakle, to je proces u koji treba ulagati da bi opstao, a isto tako i da bi uznapredovao. Nijedan životni uspeh se ne može postići bez zdravlja!”
Uzajamni proces
Onog momenta kada se dete rodi, proces vaspitavanja započinje! „Vaspitanje je uzajamni proces u kome roditelj vaspitava dete, ali i ono vaspitava roditelja. Kako? Roditeljskoj ambiciji nema granica, jer svaki postignuti cilj pokreće novi, po merilima roditelja. Dete svojim ponašanjem ili rezultatima ukazuje roditeljima na njihove previsoke ambicije i uči ih da prepoznaju kada je vreme da stanu sa takvim zahtevima”, kaže naša stručna saradnica. „Dete će ostvariti cilj koji u datom momentu može da postigne. To ne znači da ono ne može da ostvari više u nekom drugom momentu, ali isto tako ni da će uvek postizati samo uspehe. Padovi su sastavni deo uspeha jer su i oni maksimum nekog nepovoljnog trenutka. Važno je da dete uvek daje najviše što može, a roditelji bi trebalo da shvate da je maksimum promenljiva kategorija i da zavisi od mnogo faktora: detetovog zdravlja, sna, vežbe, prirode zahteva, podrške i kritike okruženja, prozivke…”
Samo bez tenzije
Cilj svakog roditelja je da njegovo dete postane samostalna, zdrava i stabilna ličnost, a za njegovo ostvarenje koristi se niz tehnika: od podrške i nenametljivog usmeravanja, preko stimulacije, nagrade, kritike, pa sve do kazne. Novo doba donelo je i nove fenomene: popustiljive ili previše zaštitnički nastrojene roditelje, ali i one koji previše zahtevaju, sa diktatorskim pristupom. „Nijedan od ovih ekstrema nije dobar”, naglašava Milica Petrović. „Rešenje je u pridržavanju zadatog cilja roditeljstva, uzimajući u obzir detetove sposobnosti i interesovanja, kao i sopstvene sposobnosti da se sve to isprati bez povišene tenzije. Svako izazivanje napetosti dovodi do stvaranja negativne energije u porodici. Kako je dete deo porodice, takva situacija negativno deluje na njega i njegovu uspešnost u svim sferama života. U takvim okolnostima dete često pruža otpor, negira svoja interesovanja, potiskuje želje, povlači se ili postaje agresivno. U negativnom okruženju stvara se novi negativizam i nezadovoljstvo, te se tako ulazi u začarani krug u kojem se gube iz vida osnovni ciljevi roditeljstva. Tada roditelji ili pojačavaju pritisak na dete ili dižu ruke od njega. Ovo ukazuje na njihovu nemoć da se izbore sa novonastalim prilikama, a nemoć je ono što žele da izbegnu, kao i da okolina to primeti, što vodi novom pritisku i u novi začarani krug”.
Kada je stimulacija delotvorna?
Svaka stimulacija koja prati detetov psihofizički razvoj, njegove mogućnosti i mogućnosti porodice jeste produktivna stimulacija, kaže naša sagovornica. „Deca ne mogu da znaju koje su njihove sposobnosti niti slabe strane, a ni koja su im interesovanja. Ona nemaju mogućnost takvog uvida, pa u tome veliku ulogu imaju angažovanje, pomoć i podrška roditelja. Detetu treba ponuditi različite sadržaje i ostati pri onome što mu se dopadne. Kasnije treba ponoviti ponudu jer pravilan psihofizički razvoj deteta podrazumeva neravnomerni razvoj funkcija, a samim tim su i njegove sposobnosti manje ili više izražene“.Kako ostvariti taj temelj uspeha? „Slično postavljanju temelja kuće!”, kaže Petrovićeva. „Temelj gradite imajući u vidu željeni raspored prostorija i željenu visinu (cilj), imajući u vidu konfiguraciju zemljišta (potencijali), klimatske uticaje (socijalno okruženje) a naročito vetrove (vršnjaci), padavine (životne nedaće) i osvetljenost (porodičnu atmosferu), razvoj naselja (mogućnosti koje se pružaju), grejanje i hlađenje (podrška kad zatreba i kakva treba), minimum materijala (minimum koji treba zadovoljiti) i maksimalna visina (limit). Dešava se da roditelji previde neki od zaista važnih momenata i da se roditeljstvo svede samo na jedno – postići limit. Čemu višespratnica koju će erozija odneti?”, zaključuje naša sagovornica.
Kako otkriti dečja interesovanja?
Uprkos drugačijoj praksi roditelja, psiholog Milica Petrović ističe da detetova interesovanja ne treba tražiti u sferama u kojima ono postiže neuspehe. Te sfere svakako treba stimulisati kako bi se psihofizički razvoj uskladio. No, „interesovanja treba tražiti u sferama u kojima dete postiže određene uspehe bez pritiska (ili opominjanja roditelja). Samostalno postignuti rezultati pružiće detetu zadovoljstvo, što je i najbolja nagrada za uloženi trud. Svaki uspeh podrazumeva rad i vežbu, a takav rad zahteva određen stepen odricanja od nečeg drugog. Kada je put do postizanja cilja težak, dete će ga bez problema obaviti ako je to njegov izbor i ako je to nastavak ranije samostalno postignute satisfakcije. Kada rad zahteva mnogo truda i odricanja, a nije detetov izbor nego rezultat roditeljskog pritiska (zahtev, ucena, kazna, omalovažavanje), postoji visok stepen rizika od pojave psihičkih i emocionalnih poremećaja”, naglašava naša sagovornica.
Podsticaj i (roditeljska) ambicija
Prema rečima Petrovićeve, izbor deteta nije samo to što ono HOĆE, već ono što MOŽE. Dakle, njegov talenat treba podsticati, a ne gurati. „Stimulacija razvoja nekog talenta podrazumeva rad u okviru mogućnosti i postizanja uspeha na tom nivou, a potom podizanje limita za jedan segment u okviru te sposobnosti. Tek nakon postignutog rezultata u tom segmentu, podiže se neki drugi, ali svako podizanje NE SME izazvati nijedan oblik otpora (povlačenje, agresija, inat, plač, ravnodušnost) niti promene u ponašanju koje nisu detetov uobičajeni način reagovanja”. Burne reakcije deteta ili pak potpuno odsustvo reakcije, ozbiljan su znak i upozorenje da se roditelji zamisle i zapitaju: Da li sam spreman da platim takvu cenu detetovog uspeha? Da li mi je taj uspeh važniji od sreće i zadovoljstva deteta?
I neuspeh je OK
Naša sagovornica napominje i da se dešava da deca budu ambiciozna, a ničim pogurana. Takva deca podjednako burno reaguju na neuspehe kao i ona koja su pod pritiskom. „Uloga roditelja u takvoj situaciji je da dete podrži u njegovim nastojanjima i da ga nauči (i kroz lični primer) da je neuspeh sastvani deo uspeha, te da je to normalna pojava. Doživljeni neuspeh je unutrašnja pokretačka snaga za dalji rad. Ne treba gušiti dečje ambicije, ali treba insistirati na zdravlju u širem smislu. Takvo zdravlje ne dozvoljava odricanje ni od jednog aspekta života niti daje mogućnost stvaranja negativizma u bilo kojoj životnoj sferi, a samim tim smanjuje se rizik nastanka psihofizičkih poremećaja”, zaključuje Milica Petrović.
Izvor: detinjarije
