Postoji jedna stvar koju ništa ne može da promeni, šta god radili, a reč je o – prošlosti. Šta je bilo (kako god da je bilo) – bilo je i prošlo.
Mnoge osobe, međutim, nastavljaju da žive u prošlosti, bilo da čeznu da se prošlost ponovi, ili da strahuju da se prošlost ne ponovi, ili da žale zbog načina na koji se nešto u prošlosti dogodilo, želeći to da isprave. Kako god bilo, stalno razmišljanje o prošlosti znači da ne živimo u sadašnjosti, već da smo na teritoriji „šta je bilo ili šta je moglo da bude samo da je…“. S druge strane, ako im je prošlost bila suviše bolna ili nezanimljiva, neke osobe se okreću budućnosti, prostoru beskrajnih mogućnosti za koje žele da veruju da bi se mogle ostvariti, ili prostoru straha od toga šta bi se moglo dogoditi. To je „teritorija“ koja se sastoji od onoga što bi moglo da bude ili onoga za šta se nadamo da se nikad neće dogoditi.
Iz prošlosti može i da sa uči: često su upravo najbolnija iskustva naši učitelji, pa ih sa zahvalnošću kao takve treba i prihvatiti.
Na prošlost treba gledati „sadašnjim očima“. To znači da u prošlost treba gledati bez nadanja, žudnje, žaljenja ili straha. Sećanja mogu da budu kao razgažene stare cipele od kojih nam je teško da se rastanemo. Možemo ponekad i da ih obujemo, ali svakako ne i da ih stalno nosimo.
Potpuno prihvatanje činjenice da je prošlost nepromenljiva, a da budućnost još ne postoji, znači da možemo zaista da živimo u sadašnjem trenutku.
Jedna od tehnika koja pomaže da shvatimo da ništa nije zauvek dato i koja nas uči bivanju u sadašnjem trenutku je meditacija. Živeti u sadašnjosti možda jednostavno zvuči, ali nije uvek lako to i postići, jer nas često ometaju pitanja iz prošlosti ili nas nervoznima čini neizvesnost događaja u budućnosti. Kao da je svugde bolje nego biti u sadašnjosti. A kada zaista živimo u sadašnjem trenutku, ni prošlost, ni budućnost, nijedna negativna emocija, ne mogu da nas uznemire.
Preuzeto: Zdravahrana.com
