Psihologija je prošla mnoge faze razvoja od kojih se neke danas mogu smatrati užasno nemoralnim. Ovo je naročito važilo za eksperimente koji su ‘50-ih i ‘60-ih godina izvođeni na Zapadu i koji su u ne malom broju slučajeva doslovno upropašćavali živote ispitanika. Takav slučaj bili su trojke – braća Bobi Šafran, Edi Galand i Dejvid Kelman.
Sve je počelo 1961. godine kada je jedna tinejdžerka u Njujorku rodila trojke – tri sina. Otac nije bilo poznat i mlada majka je izrazila želju da dečake da na usvajanje. Obratila se agenciji Luis Vajs Servis i od njih dobila uveravanja da će deci pronaći najbolji mogući dom i roditelje koji će ih voleti zauvek.
Ono što mlada majka nije znala bilo je da se agenciji javio još jedan čovek – Peter Neubauer, poznati dečji psiholog koji je blisko sarađivao s ćerkom Sigmunda Frojda, Anom.
A njegova ideja, bila je monstruozna.
“Nature vs. nurture”
Doktora Neubauera već je odbilo nekoliko agencija, ali su u Luis Vajs Servisu imali razumevanja za njegov plan. On je naime hteo da sprovede eksperiment koji bi jednom za svagda razrešio dilemu šta je važnije – priroda ili odgoj. U to vreme “nature vs. nurture” bila je jedna od glavnih debata u svetu psihologije i Neubaueru su bile potrebne što sličnije bebe – blizanci ili, još bolje, trojke.
Tako su se novorođeni dečaci našli savršeni za eksperiment. Deca su razdvojena kada im je bilo šest meseci i data na usvajanje kod roditelja koji nisu znali da dečaci imaju braću. Namenski su smešteni u nove domove – jedna beba je završila u radničkoj porodici, jedna u porodici iz srednje klase, dok je jedan dečak smešten u porodicu bogatih ljudi.
Ne znajući da postoje i druga dvojica odgajani su u radijusu od 160 kilometara, a usvojiteljima je rečeno da su dečaci deo “rutinske studije o razvoju dece” zbog čega će ih ponekad posećivati doktor Peter Neubauer i njegov tim.
Godine “pod prismotrom”
Eksperiment je formalno trajao 10 godina, ali su naučnici i posle ovog perioda nastavili da nadgledaju dečake. Prve dve godine posete lekara su bile četiri godišnje, a onda dva puta ili jednom. Dečaci su uvek prilikom poseta snimani, a testiranja i nadgledanja koja su sprovođena uključivala su kognitivne testove, poput slaganja slagalica i crtanja.
Problemi u ponašanju trojki pojavili su se odmah. Sve tri bebe su često udarale glavama u rešetke kolevki. Danas, psiholozi smatraju da je bila reč o stresu zbog razdvajanja, a problemi su se nastavili kako su dečaci rasli – dvojica su nekoliko puta bili hospitalizovani u psihijatrijskim ustanovama, a treći je bio umešan u ubistvo žene u pljački iz 1978. godine.
Ipak, za sve ovo vreme niko iz kruga naučnika koji su ih posmatrali nije rekao ništa.
Slučajan susret
Tako su odrastali Robert Šafran, Edvard Galand i Dejvid Kelman, a njihova tajna otkrivena je slučajno.
Robert je kada mu je bilo 19 godina upisao Salivan Komjuniti Koledž. Već prvog dana predavanja bio je šokiran jer se činilo da ga svi poznaju. Još je čudnije bilo što su ga svi zvali “Edi”. A onda mu je prišao jedan mladić i pitao ga – da li je možda usvojen?
Momak je bio prijatelj Edvarda Galanda koji je godinu dana ranije odustao od obrazovanja. Kako je znao da je Edi usvojen “složio je kockice” i rešio da upozna braću. Istog dana je pozvao svog druga i sa Robertom otišao kod njega.
– Kada su se vrata otvorila moje lice me gledalo. Sve je drugo nestalo, bili smo samo Edi i ja – ispričao je kasnije Robert.
Vest je bila senzacija i dospela je u novine. A onda se, nekoliko meseci kasnije javio i Dejvid Kelman. Student na Kvins Koledžu video je sliku braće u novinama i kako je izgledalo kao da gleda sebe u ogledalu, rešio da nazove dom Galandovih.
Zauvek je upamtio da se tada javila Edijeva majka i nakon što ga je saslušala rekla “Bože, pa odakle samo izlazite”.
I tako su se sva tri brata konačno srela i – odmah postali zvezde. Gostovali su u nebrojenim programima, davali intervjue i autograme, ljudi su ih zaustavljali na ulici da se fotografišu sa njima.
Radili smo mnogo ludih stvari, divljali smo po Njujorku i nosili se na ramenima, zaustavljajući saobraćaj. Na ulici nas je susrela i Eni Libovic koja nas je povela na žurke i fotografisala, a glumili smo i u filmu Suzan Sajdelman “Desperately Seeking Susan” i to u sceni s Madonom – prisećali su se kasnije.
Sličnost je bila neverovatna, ali išla je i dalje od fizičke – braća su imala slične manire, glas, način ponašanja i mišljenja.
Istraga i istina
I dok su trojke uživale u “5 minuta slave” njihovi roditelji su započeli istragu. Niko od njih nije znao da deca koju usvajaju imaju braću i za početak ih je zanimalo – zašto su deca uopšte razdvojena.
Agencija Luis Vajs Servis ih je uveravala da nema pravila po kojem oni moraju roditeljima reći da li deca imaju braću ili sestre. Ipak, nekoliko puta su uhvaćeni u laži i nakon toga su ispričali priču o eksperimentu.
Dejvid je bio taj koji je završio u radničkoj porodici Kelman, Edi u porodici Galand srednje klase, a Robert kod bogatih Šafranovih. Dejvid je imao dobar odnos sa roditeljima, a njegovog oca, toplog čoveka koji je bio vlasnik prodavnice mešovite robe, lako su zavolela i druga dvojica braće, pa su ga svi zvali Bubula. On sam je više puta izjavio da bi, da je znao da su u pitanju trojke, rado usvojio svu trojicu.
Bobijev otac bio je lekar, a mladić je svoje detinjstvo pamtio po mnogim danima kada ga je čuvala dadilja i retkim trenucima kada je viđao oca. Interesantno, najproblematičniji odnos sa porodicom imao je Edi koji se često sukobljavao sa ocem.
– On je imao drugačije ideje o tome šta muškarac treba da bude – pričao je kasnije.
Trojac je u jednom momentu upoznao i biološku majku, ali kako nijedna strana nije imala želju da se taj odnos produbi, na tome se i završilo.
Svakodnevni život i tragedija
Ipak, nije bilo onog “živeli su srećno do kraja života”. Kako se priča hladila, hladio se i odnos među braćom.
– Počele su da nam se malo otvaraju oči. Postojali su periodi kad bi dvojica braće bila bliža, onda je bilo teško biti onaj treći – pričao je posle Dejvid.
Vremenom braća su osnovala porodice i dobili svoju decu. Godine 1988. trojac je otvorio restoran “Triplets Roumanian Steakhouse”, ali im nije išlo. Iz priče, prvi je istupio Robert i to je dodatno pogoršalo odnose.
Činilo se da je Edijev život najviše promenjen pronalaskom braće. Kako se nikada nije slagao sa ocem, verovatno se nadao da je “napokon pronašao porodicu”. Svaka njihova razmirica duboko ga je pogađala. Danas se veruje da je pokazivao simptome bipolarnosti.
– Tragično je da se Edi nekoliko puta selio kako bi bio bliže braći. Tri puta je menjao kuću kako bi bio bliži Dejvidu i živeo je bukvalno preko ulice kada se 1995. godine ubio. Upucao se – ispričao je reditelj veoma uspešnog dokumentarca o životu braće pod nazovom “Tri identična stranca” (“Three Identical Strangers”) Tim Vardl.
Edijevo samoubistvo duboko je pogodilo dvojicu braće. Nakon toga dodatno su se udaljili i njihov odnos više nikada nije bio isti.
Robert Šafran danas je advokat u Bruklinu. Dejvid Kelman radi u osiguravajućem društvu u Nju Džerziju.
Njihovi roditelji nikada nisu uspeli da pronađu advokata koji bi tužio agenciju i slučaj se danas smatra zastarelim. Doktor Neubauer umro je 2008. u 94. godini života. Njegov rad nikada nije objavljen tako da se o razultatima samog eksperimenta zapravo ne zna ništa. Podaci se čuvaju na fakultetu na kome je Neubauer radio. U dokumentarcu se kaže da su zapečaćeni i da se ne smeju otvarati pre 2065. godine.
Preuzeto: objektiv.rs
Foto: Profimedia
