Bebe znaju da iznenade roditelje naglim trzajem sa padom, a to se po pravilu dešava u situaciji: „Samo sam se na čas okrenula nešto da dohvatim“. Sledi snažan plač deteta, a potom i majke – što, naravno, nije dobro. Većina zaprepašćenih roditelja odmah pomisli na lomljenje kostiju lobanje i teške povrede mozga. Srećom, to se izuzetno retko događa. Većina beba prođe bez ozbiljnijih posledica pada, ali hajde da to razjasnimo…
Koja je kritična visina za pad bebe?
Možemo reći da NEMA bezbedne visine za padanje, pa je najbolje da do pada ne dođe. Ipak, treba razgraničiti dve važne “visinske” situacije: pad sa male visine, dakle sa običnog kreveta na kome se beba prepovija (obično se radi o 40 do 60 centimetara od poda) i pad sa veće visine, više od jednog metra – to su one “prepovijalice” koje su obično u produžetku kreveca.
Srećom, padovi sa veće visine su izuzetno retki, verovatno zato što su roditelji daleko pažljiviji kada prepovijaju bebu na većoj visini.
Kako izgleda beba koja je upravo pala?
Beba odmah snažno zaplače – pobuni se što je na podu, a prvih desetak minuta posle pada je plačljiva i uznemirena. To je potpuno uobičajeno, jer je pad zaboli, ali je i uplašena zbog neočekivane i neprijatne promene položaja. Još ako se mama i tata uplaše i zakukaju u horu sa detetom – nastaje velika, obično nepotrebna panika. Većina beba posle desetak minuta postaje živahna, raspoložena i uobičajeno se ponaša, pa nema razloga za zabrinutost.
Šta roditelji treba da urade ako beba padne?
1. Lagano i bez panike podići bebu sa poda i prigrliti je tako da joj glavica bude lagano nagnuta napred. Na taj način će se izbeći da u slučaju povraćanja ne aspirira („usisa“) sadržaj želuca u disajne puteve.
2. Zatim bebu treba okrenuti prema sebi i pažljivo pogledati ima li povreda ili krvarenja na glavi, na usnama ili u ustima. Ne treba pritiskati i „prepipavati“ glavicu u potrazi za polomljenim kostima (to je potpuno besmisleno).
3. Bar dvadesetak minuta nemojte bebi davati da jede i pije. Za to vreme se poigrajte sa njom, potrudite se da zaboravi na traumu koju je prošla.
4. Ako se beba posle 20 do 30 minuta ponaša kao da se ništa nije desilo, treba joj dati da jede, a ako hoće da spava, neka se slobodno odmori.
Šta može da se povredi prilikom pada?
Najčešće glava, što je potpuno logično, jer je ona najteži deo tela. Sa druge strane, bebe padaju iz ležećeg položaja, bez refleksnog pružanja ruku ka podu, tako da glava jednostavno pretegne i “bupne” o patos. Ponekad, posle par minuta, može da se vidi “čvoruga” – koja je, zapravo, jedan bezazleni hematom (izliv male količine krvi ispod površnog dela kosti na mestu udara). Veličina čvoruge ne mora da ide u korak sa težinom pada, pa joj ne treba pridavati veliki značaj. Kosti bebine glave su izuzetno elastične, tako da se izuzetno retko dešavaju ozbiljnije koštane povrede.
Obično strada čelo ili potiljak, a ređe bebe padnu na lice ili „sa strane“. Tu nema neke značajnije razlike u nastanku eventualnih posledica.
A povrede usta i zuba?
Ako beba ima zubiće, ponekad mogu da nastanu manje povrede jezika ili sluzokože usne duplje, pa nije neobično da se vidi malo sukrvice u ustima. Ovo veoma plaši mame i tate. Jer, čim se vidi krv, to se dovodi u vezu sa teškim povredama.
Međutim, to se u ovim situacijama skoro nikada ne dešava! Već posle pet do deset minuta, ovo malo krvarenje prestaje, pa ne treba paničiti.
Šta da se radi ako se desi povraćanje?
Kod beba se povraćanje ne dešava preterano često posle pada. Ono može da se očekuje ako je imala obrok tridesetak minuta pre pada, a ponekad se dešava kada je udarac bio zaista jak. Zato nema razloga za paniku ako povrati par puta posle pada – to je sasvim uobičajeno. Ne valja kada beba stalno povraća i kada je to povezano sa njenim čudnim ponašanjem.
Koliko treba vremena za oporavak?
Kako vreme odmiče, beba se vraća uobičajenim aktivnostima, traži da jede i pije, pa joj ne treba uskraćivati hranu. Naravno, ne treba da se prejede – pošto, kako smo već objasnili, moguće je da povrati, pa eto dodatnog razloga za paniku. Ogromna većina beba se brzo oporavlja, obično je dovoljno 30 do 60 minuta. To je daleko manje vremena nego što se „potroši“ na odlazak kod lekara – pa ne treba da čudi što, kada stigne kod pedijatra, bebi bude sasvim dobro, kao da se ništa nije dogodilo.
Zato kod ovih bezazlenih padova nije potrebno da vodite dete kod lekara, jer je veća trauma za njega odlazak u zdravstvenu instituciju i pregled lekara, nego što je opisani pad.
Kada se treba neodložno javiti lekaru?
Radi se o veoma retkim situacijama, ali ih treba znati. Tada treba pribrano otići do ambulante gde postoji dečji hirurg ili pedijatar.
Uporno povraćanje koje iscrpljuje dete
Nije neobično da beba sa lakšim potresom mozga povrati jednom ili dva puta. Ali, ako se to dešava u seriji – beba mora da se odvede na pregled.
Kada se desi da beba udari u nešto oštro ili tvrdo prilikom pada, pa dođe do jakog krvarenja
Tada je neophodno otići kod lekara, ali prilikom transporta treba sterilnom gazom (ako je nema, dobra je i čista pamučna pelena) pritisnuti mesto krvarenja (tako će se zaustaviti krvarenje).
Neuobičajena pospanost, ili naizmenično izrazita uznemirenost, pa ekstremna pospanost – dete se veoma čudno ponaša
Pregled ima za cilj da prouči neurološko ponašanje deteta, a lekar ima zadatak da isključi ili posumnja na najtežu komplikaciju težih padova na glavu – krvarenje u mozgu ili iz arterija sa unutrašnje strane kosti. Ova krvarenja (stručno se zovu intrakranijalne hemoragije) su zaista opasna za bebu, ali su izuzetno retka. Češće se dešavaju kod novorođenčadi, mada je broj takvih slučajeva zanemarljivo mali, pošto bebe retko kada slučajno padaju, s obzirom da su još uvek nedovoljno živahne. Zbog toga roditelji ne bi trebalo da se unapred plaše
I, na kraju, jasno je da većina manjih padova kod dece nije opasna. Ali, to ne znači da decu, pogotovo bebe, treba ostavljati da se same prevrću po krevetu. Posle prohodavanja, sledi period neminovnih padova – koji su deo detinjstva, pa decu pre toga valja poštedeti nepotrebnih povreda, u meri u kojoj je to moguće. Nema deteta koje nije palo, ali bi trebalo učiniti sve da se to što ređe dešava.
Tekst: Dr Tanja Vukomanović, pedijatar; Ass. Dr Goran Vukomanović, pedijatar
