Кad mladi ljudi osvoje svoju slobodu, kod mnogih roditelja se razvije osećanje gubitka. To iskustvo može biti toliko bolno da roditelji nisu u stanju da se s njim suoče i to uspevaju da učine tek posle mnogo godina. Neki nikad nisu u stanju da se suoče s tom činjenicom. Vitalna i vredna uloga koju su roditelji do tada igrali u životu svoje dece, sada se završila. Oni znaju da su svojoj deci i dalje potrebni, ali na drugi, opušteniji način. Njihova odgovornost za decu postala je stvar prošlosti .
Roditelji doživljavaju i druge gubitke, kao na primer:
- Bliskost. Odjednom njihova deca vole da provode vreme sa svojim prijateljima ili da sede sama u svojoj sobi i slušaju muziku.
- Moć i kontrola. To se odnosi i na fizički, i na emotivni aspekt.
- Tajnost. Deca se poveravaju prijateljima, drugaricama i drugovima.
Za neke roditelje ovi gubici su šokantna saznanja, puna suza; nad drugim roditeljima nadvijaju se manji oblaci tuge; a neki pak osete olakšanje. Ali svi roditelji moraju da se pomire s ovim gubitkom pre nego što promene svoj položaj i s prve linije fronta odu u pozadinu života svoje decе.
Mnogi roditelji nisu svesni (ili su zaboravili) da je taj prelazak u odnosu na decu neophodan. Zato ih gubitak iznenadi čak i kad su se za njega pripremili. Roditelji koji nisu u stanju da se suoče s tim gubitkom mogu osetiti paniku ili neposrednu potrebu da agresivno povrate ulogu vaspitača i kontrolnih organa svoje dece.
Evo primera dijaloga između šesnaestogodišnje Lene i njenih roditelja. Lena je pozvana da u subotu uveče ode na zabavu. Pozvao ju je neko koga poznaje Lenina drugarica.
„Mogu li da idem na zabavu sa Evom u subotu? Nju su roditelji pustili.“
„Kakva je to zabava? Čija je zabava i gde se održava? Da li je to neko koga poznaješ?“
„Eva ih zna. To je samo obična zabava.“
„Ne znamo Evine prijatelje. Ko su oni, i koliko imaju godina? Hoće li roditelji biti kod kuće?“
„Mislim da neće.“
„Moraš da znaš više od toga! Kako očekuješ da ti verujemo kad nam ne govoriš ništa? Nije ništa neprirodno, zar ne, da roditelje zanima šta njihova deca rade. Ili možda u današnje vreme nije tako?“
U ovom klasičnom dijalogu, Lenini roditelji su se pozicionirali na prvim linijama roditeljstva i postavili su stra žare na svim granicama. Lena dobija nepogrešivu poruku:
„Mi ti ne verujemo i smatramo te potpuno nesposobnom da preuzmeš ličnu odgovornost. Nismo mi još završili s tobom, devojko naša, ali kad budemo završili, biće ti drago što tvoji roditelji ne prihvataju nemar i nebrigu!“
Ako je Lena (i tinejdžeri koji su u sličnoj situaciji) kreativna, ona će uskoro naučiti kako da daje svojim roditeljima odgovore koje oni žele da čuju, te kako da prestane da im govori sve što iole liči na istinu. Pre ili kasnije, roditelji će otkriti dokaze o tome da deci ne treba verovati, pa će se kretanje u začaranom krugu nastaviti.
Evo alternativnog pristupa Leninoj situaciji.
Lena počinje: „Pozvana sam da zajedno sa Evom i nekim njenim prijateljima odem u subotu na žurku. Šta vi o tome mislite?“
„Ti zaista želiš da ideš na tu žurku?“
„Da! Izgleda da će biti zabavno, biće mnogo ljudi koje ne poznajem.“
„Dobro. Mi nemamo nikakve posebne planove za vikend, pa ako je to ono što želiš da radiš, nemamo nikakvih primedbi . Ako treba da te odvezemo tamo ili želiš da te pokupimo posle, samo nam to reci.“
Ili:
„Planiramo da idemo u posetu tvom ujaku Ianu ovog vikenda, voleli bismo da i ti dođeš. Šta misliš?“
„Ja bih radije išla na zabavu. Dolazi mnogo novih ljudi i zvuči kao da će biti zabavno. Da li idete samo onako, ili se nešto posebno dešava kod ujaka Iana?“
„Idemo samo u običnu posetu. U redu, razmisli o tome, pa nam reci šta si odlučila. Ako odlučiš da odeš na žurku, želimo da znamo kako ideš tamo, kako ćeš se vratiti kući i hoćeš li negde prespavati.“
Ili:
„Vrlo dobro znaš da nisam baš oduševljena Evom i njenim prijateljima, tako da mislim da ne treba da ideš na tu žurku!“
„Šta ti imaš protiv Eve? Ona je sasvim pristojna i normalna. To govoriš samo zato što je ne poznaješ.“
„Možda ja ne znam mnogo toga o Evi, ali činjenica jeste da mi se ne sviđa ideja da ideš na tu zabavu s njom. Ne moraš da uradiš kako ja kažem, ali to je ono što ja mislim o toj žurki.“
Ili:
„Mogu ti reći sad odmah: ne ideš!“
Lako se može primetiti da ovaj dijalog i nije baš o žurki. Reč je o načinima na koje bi Lenini roditelji mogli da koriste svoju moć. Za Lenu, reč je o načinima na koje ona može vežbati osećaj lične odgovornosti.
Kad tinejdžeri traže dozvolu, važno je da roditelji ne preuzmu ulogu zakonodavca, osim ako situacija ne uključuje njihov novac ili imovinu. Roditelji moraju biti u stanju da izraze svoje mišljenje bezrezervno i to samo po sebi nije zloupotreba moći. Temelj za ovu vrstu interakcije trebalo je postaviti godinama ranije, kroz pregovore o društvenim granicama, tokom kojih bi deca imala priliku da razviju osećanje lične odgovornosti.
Kada postoji ustaljen oblik dogovaranja, roditelji mogu sa velikim autoritetom reći: „Ne želim da ideš“, misleći zapravo: „Nemoj ni da pomišljaš da ne odeš samo zato što ja to kažem!“ I to s takvom snagom, kao da se podrazumeva da kaže: „Nemoj ni da razmišljaš da odeš na zabavu, samo zato što ja tako kažem!“
Ova moćna izjava primorava dete da razmisli. Sledi izjava: „Sad znaš šta mislim, a pretpostavljam da ćeš to uzeti u obzir kad odlučuješ.“ Ako nema neverbalne poruke, deca odbacuju direktan savet roditelja ili se bune protiv njega. Iste etičke principe možemo da primenimo i kod odraslih. Moramo biti slobodni da se izrazimo kako bismo ostavili utisak na drugu osobu, ali to ne znači da treba zloupotrebljavati svoju emotivnu, fizičku, ili finansijsku moć.
Ako Lena ode na zabavu, onda uloga njenih roditelja postaje – da se brinu o njenoj bezbednosti iz pozadine. Zamislimo da Lena u nedelju izgleda tužno. Njena majka može da je zagrli i da joj kaže: „Izgledaš potišteno. Je l’ bila loša žurka, Lena? Želiš li da pričamo o tome?“
Ako Lena odgovori sa „ne“, majka je možda dotakla granice njenog privatnog života. U ovom slučaju, obe strane će morati da obnove emocionalnu ravnotežu, svaka za sebe. Ako Lena odgovori sa „da“, time možda ukazuje na potrebu za perspektivom i iskustvom odrasle osobe u ovakvim situacijama . Ali najverovatnije je da joj je potrebno da je roditelji saslušaju i reaguju ličnim komentarom. Leni samo sopstvene reči mogu povratiti ravnotežu i omogućiti joj da integriše svoje neprijatno iskustvo.
Roditelji, iako su u pozadini, i dalje imaju veoma važan zadatak. Svako od nas treba da ima svedoke svog života koji su puni ljubavi i brige za nas, po mogućstvu svedoke koji su spremni da pokažu svoju zabrinutost za nas onda kad nam je potrebna, a ne onda kad imaju potrebu da se osećaju korisno.
Izvor: Detinjarije
