Nakon otkrića krhotina iz podmornice Titan na dnu okeana, fokus spasilačkih napora sada će biti okrenut ka utvrđivanju onoga što je izazvalo nesreću.
Prema rečima kontraadmirala Džona Maugera, ono što su otkrili bilo je u skladu sa „katastrofalnom implozijom“.
To je rekao pošto su pronašli dve grupe krhotina, od kojih je jedna sadržala Titanov rep, a druga njegov okvir za sletanje, što sugeriše da su se razleteli nakon što je plovilo implodiralo zbog pritiska vode i raspalo se.
Kako bi odgovorili na pitanje zašto se to dogodilo i šta je moglo da se uradi da se to spreči, vlasti će prikupiti svaki komad krhotina koji nađu, kaže Rajan Remzi, bivši kapetan podmornice u britanskoj Kraljevskoj mornarici.
– Ne postoji crna kutija, tako da nećete moći da pratite poslednja kretanja samog broda – kaže on, dodajući da proces istrage nije sličan onom u slučaju pada aviona.
Mikroskopska cepanja
Kada istražitelji izvuku delove nazad na površinu, potražiće strukturu od ugljeničnih vlakana, što je ključna stvar koja im može pomoći da shvate šta se dogodilo u tim poslednjim trenucima, kaže on.
Svaki komad će biti pažljivo ispitan pod mikroskopom kako bi se ispitao pravac filamenata od ugljeničnih vlakana, tražeći cepanja koja ukazuju na tačno mesto gde se došlo do pucanja.
Veliko pitanje na koje će istražitelji pokušati da odgovore jeste da li je uzrok bio strukturalni kvar.
Ako jeste, onda je podmornica bila podvrgnuta neverovatno visokim pritiscima, ekvivalentnim težini Ajfelove kule, kaže profesor Bler Tornton sa Univerziteta u Sautemptonu.
– Govorimo o veoma snažnoj imploziji glavnog kućišta – kaže on.
Ako se to dogodilo, glavno pitanje je da li je to zbog nedostatka odgovarajućeg testiranja, kao što su neki stručnjaci sugerisali.
– Ugljenična vlakna propadaju zbog unutrašnjih nedostataka u svojoj konstrukciji – kaže profesor Roderik A. Smit sa Imperijal koledža u Londonu. Spojevi između ugljeničnih vlakana i titanijuma zahtevaju veoma pažljivu inspekciju, kaže on.
Nasilnost implozije znači da bi moglo biti veoma teško odrediti redosled događaja, dodaje on.
– Otuda potreba za pronalaženjem i mukotrpnim ispitivanjem ukoliko je to moguće – objasnio je.
U ovoj fazi nije jasno koja će agencija voditi istragu jer ne postoji protokol za takve incidente sa podmornicom.
Admiral Mauger je rekao da je to posebno složeno jer se incident dogodio u udaljenom delu okeana.
Ali pošto je američka obalska straža do sada igrala vodeću ulogu u operaciji, verovatno će nastaviti da igra važnu ulogu.
Osim toga, vode koje okružuju olupinu Titanika, do koje je podmornica išla i u čijoj blizini je pronađena veoma su opasne, a u nastavku navodimo zbog čega.
Dubine koje drobe
Što dublje objekat putuje u okeanu, to je veći pritisak vode oko njega. Na morskom dnu od 3.800 metara Titanik i sve oko njega izdržavaju pritiske od oko 40 MPa, koji su 390 puta veći od onih na površini.
– To je oko 200 puta veći pritisak od onog u automobilskoj gumi. Zato vam treba podmornica koja ima zaista debele zidove – rekao je Robert Blasijak, istraživač okeana u Stokholmskom centru za otpornost na Univerzitetu u Stokholmu.
Zidovi podmornice Titan od ugljeničnih vlakana i titanijuma dizajnirani su da mu daju maksimalnu radnu dubinu od 4.000 metara.
Donje struje
Snažne površinske struje koje mogu da odvuku čamce i plivače sa kursa verovatno su poznatije, ali duboki okean je pun podvodnih struja. Iako obično nisu tako jake kao one koje se nalaze na površini, ipak mogu uključivati kretanje velikih količina vode.
Mogu ih pokretati vetrovi na površini koji utiču na vodeni stub ispod, duboke plimske vode ili razlike u gustini vode uzrokovane temperaturom i salinitetom, poznate kao termohalinske struje.
Retki događaji poznati kao bentičke oluje, koji su obično povezani sa vrtlozima na površini, takođe mogu izazvati snažne, sporadične struje koje mogu da odnesu materijal na morsko dno.
Informacije koje postoje o podvodnim strujama oko Titanika, koji je podeljen na dva glavna dela nakon što su se pramac i krma razdvojili dok je tonuo, potiču iz istraživanja koja proučavaju obrasce na morskom dnu i kretanje lignji oko olupine.
Poznato je da deo olupine Titanika leži blizu dela morskog dna zahvaćenog mlazom hladne vode koja teče ka jugu, poznatom kao Zapadna granična podzemna struja. Tok ove „donje struje“ stvara migrirajuće dine, talase i šare u obliku trake u sedimentu i mulju duž dna okeana koji su naučnicima dali uvid u njenu snagu. Većina formacija koje su primetili na morskom dnu povezana je sa relativno slabim do umerenim strujama.
Peščane talase duž istočne ivice Titanikovog polja krhotina, prskanje stvari, pribora, opreme, uglja i delova samog broda koji su se raširili dok je brod tonuo, ukazuju na to da postoji struja koja teče od istoka ka zapadu, dok unutra, na glavnom mestu olupine, naučnici kažu da se struje kreću od severozapada ka jugozapadu, možda zbog većih delova olupine, koji menjaju njihov pravac.
Južno od pramčanog dela, struje izgledaju posebno promenljivo, krećući se od severoistoka preko severozapada do jugozapada.
Mnogi stručnjaci očekuju da će ove struje na kraju zatrpati olupinu Titanika u sedimentu.
Gerhard Zajfert, dubokovodni morski arheolog koji je nedavno predvodio ekspediciju za skeniranje olupine Titanika u visokoj rezoluciji, rekao je za BBC da ne veruje da su struje u tom području dovoljno jake da predstavljaju rizik za podmornicu koja bi imala dovoljnu moć.
Sama olupina
Posle više od 100 godina na morskom dnu, Titanik je postepeno propadao. Početni udar dva glavna dela broda kada se sudario sa morskim dnom izvrnuo je i izobličio velike delove olupine. Vremenom su mikrobi koji se hrane gvožđem broda formirali „rustile“ u obliku ledenica i ubrzavaju propadanje olupine.
Naučnici procenjuju da veća aktivnost bakterija na krmi broda, uglavnom zbog većeg nivoa oštećenja koje je pretrpela, uzrokuje da ona propada 40 godina brže od pramčanog dela.
– Olupina se stalno urušava, uglavnom zbog korozije. Svake godine po malo. Ali sve dok držite bezbednu distancu, bez direktnog kontakta, bez prodora kroz otvore, ne treba očekivati štetu – kaže Zajfert.
Tokovi sedimenta
Iako je to krajnje malo verovatno, poznato je da iznenadni tokovi sedimenta duž morskog dna oštećuju, pa čak i odnesu predmete koje je napravio čovek na dnu okeana u prošlosti.
Najveći od ovakvih fenomena, poput onog koji je presekao transatlantske kablove kod obale Njufaundlenda 1929. godine, izazvani su seizmičkim događajima kao što su zemljotresi. Sve više se ceni rizik koji ovi događaji predstavljaju, iako nema indikacija da je ovakav događaj umešan u nesreću podmornice Titan.
