Ponašanje razmaženog deteta može se ispraviti ako ga naučite samodisciplini i poštovanju drugih, kaže Natalija Derbeneva, praktičan psiholog i suosnivač vrtića za portal Gazeta.ru. Objasnila je šta je razmaženosti, odakle dolazi i kako da se nosite sa tim.
Zašto ne treba smatrati normalnim ako je dete razmaženo
Mnogi ljudi misle da je biti razmažen apsolutno bezopasno, jer svako dete želi noviju i bolju igračku, pa je zato i zahteva na svaki mogući način. Međutim, biti razmažen nije samo želja da se dobije nešto novo, već ponavljane reakcije koje nisu primerene uzrastu deteta i manipulativne su. Štaviše, ove reakcije može izazvati bilo šta: pogrešna odeća, pogrešan crtani film, prekratka igra ili šetnja i tako dalje.
Veoma je važno napomenuti da je sam pojam razmaženosti vezan za godine. Ako dete još nema tri i po godine, onda morate naučiti da odvojite vrste histerije.
“Strašni dvogodišnjaci”: šta nauka kaže o dvogodišnjoj krizi
Neki nastaju upravo na pozadini razmaženosti, lenjosti i nemogućnosti da se nešto uradi, na primer, kada dete plače u hodniku jer ne želi da se oblači. A drugo je zbog toga što mu je zbog godina jednostavno teško da se objasni i dogovori.
Odnosno, princip je sledeći: što je dete starije i što ima više mogućnosti za komunikaciju, to bi trebalo da bude manje neobjašnjivih histerija, kada se bacaju na pod, pljuju, tuku, jer roditelji nisu kupili čokoladno jaje u prodavnici.
Kada mama i tata koji rade sve što dete želi, kupuju mu igračke koje voli (sve da ne bi bilo besa) i vrtoglavom brzinom juri po radnjama tražeći testeninu u obliku zvezde, jer dete ništa drugo ne jede, uzimaju zdravo za gotovo, dete postaje zavisno i očekuje da će uvek sve biti onako kako on želi.
Navika da sve što želi dobije bez ikakvog truda, samo kroz ispade besa, može dovesti samo do poteškoća u komunikaciji, problema sa motivacijom i čestih razočaranja, jer se malo stvari u životu dešavaju onako kako želimo.
Šta učiniti da ispravite ponašanje
Danas ljudi retko dolaze na konsultacije sa psiholozima sa problemom razmaženosti. To je zbog činjenice da je društvo mnogo govorilo o tome da morate prihvatiti ponašanje svakog deteta i dozvoliti mu što je više moguće. Poteškoća je u tome što sa godinama ovo kvarenje može izgledati kao razvojni problem.
Roditelji su danas veoma iznenađeni kada im na konsultaciji kažete da je dete apsolutno zdravo, ali potpuno razmaženo i vaspitno zapušteno. Naravno, bolje je ne ispravljati greške, već odmah postaviti sebi cilj da ne pokvarite dete. Ali, ako niste mogli da sprečite ovo ponašanje, evo nekoliko efikasnih preporuka:
Promenite svoj stav prema roditeljstvu. Dete je postalo razmaženo s razlogom, ali zato što ste ga vi vaspitali na određeni način. Zapitajte se zašto kupujete toliko igračaka i slatkiša za svoje dete? Kako se osećate kada podlegnete njegovim manipulacijama i uradite ono što sami ne biste želeli? Ovo će vam pomoći da razumete na čemu tačno treba da radite u budućnosti.
Napravite plan i držite ga se. Shvatili ste šta tačno radite pogrešno. Na primer, u porodici je do sada bilo prihvaćeno da svi odrasli “služe” detetu, radeći sve za njega. Sada možete da napravite plan za rad na greškama: ne oblačite dete, ne čistite njegove igračke, ne kupujte slatkiše kako biste izbegli histeriju.
Postavite pravila. Možda će vam biti teško da svom detetu kažete “ne”, da ga ograničite, jer to može izazvati novu histeriju. Međutim, veoma je važno da u porodici postoje granice i hijerarhija koju roditelji dosledno poštuju.
Na primer, ako imate pravilo da ne možete da gledate crtane filmove pre spavanja, onda bez obzira na to koliko se vaše dete opire tome, nemojte slediti trag. Pokušajte da mu objasnite da razumete njegova osećanja, ali pravila su pravila i svaki član porodice ih se pridržava.
Unesite ličnu odgovornost. Od treće godine, dete može ne samo da odloži svoje igračke, već i da učestvuje u porodičnim poslovima i pomaže starijima. Što je dete starije, to je veći broj obaveza u korist porodice.
Mama i tata rade, izdržavaju porodicu, brinu o bebi tokom bolesti, pomažu mu kako mogu, a dete doprinosi opštem dobru radeći nešto po kući. Na primer, može da zaliva cveće, sortira veš po boji pre pranja, da obriše cipele, očisti sto i opere sudove.
Na taj način će se naučiti samostalnosti i odgovornosti, a kako odrasta, svoju jedinu odgovornost i prelomni posao neće smatrati u školi. Ponekad jednostavno nema dovoljno ovog posla u porodici: u našem vrtiću smo imali divnu decu, samostalnu, ali neka vrsta nezrelosti je ipak bila prisutna. Kako se ispostavilo, nikada u životu nisu ljuštili sopstvene mandarine i banane, uvek je to neko radio umesto njih. To smo saznali jer je dete pokušalo da odgrize neoljuštenu mandarinu.
Podsticati nezavisnost. Ne pokušavajte da uradite za svoje dete ono što ono može da uradi za sebe. Da biste mu pomogli da stekne nove veštine, ohrabrite ga kada pokuša nešto novo i vodite ga primerom. Ako vaše dete ne može da veže pertle, nemojte žuriti da to uradite umesto njega: sedite pored njega i pokažite mu kako to sami radite.
Neki roditelji imaju tendenciju da zaštite svoje dete od svega na svetu, ali to nije uvek ispravno. Dete može da stekne iskustvo samo iz sopstvenih životnih lekcija, zato mu treba dozvoliti da greši i da bude odgovoran za svoje greške.
Na primer, ako nije završio svoj školski zadatak, nemojte žuriti da razgovarate sa nastavnikom i pokušavajte da odložite predaju rada. Neka dete dobije lošu ocenu, ali onda će shvatiti da više ne treba ovako da se ponaša.
Pohvalite ispravno. Važno je pojačati željeno ponašanje pozitivnim podsticajima. I ne moraju biti u obliku skupih poklona. Dovoljno je da deca osete ljubav i podršku svojih roditelja, pa možete da date komplimente, zagrljaje, tapšanje po glavi kao pohvalu za obavljeni posao.
Ne grdite decu pred strancima. Svaka osoba treba da ima lično dostojanstvo, i koliko god da se loše ponaša, ne treba ga ponižavati.
Nijedna odrasla osoba neće biti srećna ako menadžer počne da ga grdi za grešku pred kolegama. Tako je i sa decom: nema potrebe da skrećete pažnju na neželjeno ponašanje, odvojite dete, objasnite šta je tačno pogrešilo.
Ako privatnost nije moguća, bolje je reći: “Ne sviđa mi se kako se ponašaš, o tome ćemo razgovarati kod kuće.”
Dete mora naučiti da se ponaša dostojanstveno i da se trudi da ne “izgubi” obraz. Ako sve saznate u mirnoj atmosferi, onda će dete na kraju prestati da histeriše u javnosti.
Ako naiđete na tuđe razmaženo dete, ne treba mu držati predavanja o ispravnom ponašanju. Ovo nema smisla, jer se, najverovatnije, vidite prvi i poslednji put. Ali potrebno je dati primedbu šta nije u redu.
