Postoji faza kod problematične, hronično cmizdrave dece koja koja mogu da prave velike probleme kako sebi, tako i svojim roditeljima.
To je obrazac preterane zahtevnosti koji se uspostavlja nedeljama i mesecima i za čijie je prevazilaženje potrebno jako mnogo vremena. On nastaje kada dete isti zahtev ponavlja nekoliko puta uglavnom molećivim, zanovetajućim tonom.
Većina tih zahteva je sasvim prirodna, u smislu da su to stvari ili aktivnosti u kojima deca uživaju, ali se neprestano ponavljaju i postavljaju se u nerazumno vreme ili ne nerazumnom mestu.
Mnoga deca su “pekmezava” samo pred jednim roditeljem, ne pred oba, mada se ponekad odlučuju da probaju kakve su im šanse i kod mame i kod tate. U takvim slučajevima, cmizdravost nije samo navika ili trenutno raspoloženje, već predstavlja i stav prema tom roditelju, ili znak blago poremećenog odnosa sa njim.
U određenom smislu, takva cmizdravost nije neki ozbiljan problem. Međutim, sasvim izvesno je gnjavaža za sve ostale članove porodice i njihove prijatelje, a može i da dovede do ogromne frustracije kod roditelja koji je najčešće sluša.
Zašto roditelji to tolerišu?
Neki roditelji barem nesvesno misle da dete ima pravo da neprestano previše zahteva i da mu se roditelji moraju pokoravati jer su možda krivi zbog nečega – ne pružaju detetu ono što mu je potrebno, ili ga ne vole dovoljno. Izuzetno savesni roditelji koji su odrasli u atmosferi ispunjenoj stalnim kritikama od strane vlastitih roditelja, i koji se zbog toga lako osete nesposobni, često počinju da podižu svoju decu s blagim osećajem da im nedostaje znanje o tome i sa strahom da će uraditi nešto pogrešno.
Prema tome, često su pokornosti ili krivica ono što roditelje čini nesposobnim da povuku crtu i trenutno se, odlučno i bez rasprave, odupru cmizdravim moljakanjima. Međutim, roditelji plačljive dece obično ne mogu da budu tako određeni. Umesto da kažu: -Ne, ne možeš da dobiješ užinu jer ručak samo što nije gotov, oni se slože: Dobro, prezalogaji nešto. Odmah zatim sledi novi zahtev deteta: – Mogu li da dobijem keks? Roditelj odgovara: – Nek ti bude, ali samo jedan, ali dete je već shvatilo da je dobilo šta je htelo i s pobedničkim sjajem u očima uzima punu šaku keksa. Deca, ti večiti oportunisti, pravi su stručnjaci da uoče i iskoriste kolebljivost roditelja.
Šta bi trebalo da preduzmete?
Pre svega, morate da ustanovite koji vaš stav ohrabruje cmizdravost kod deteta. Možda na neki način oklevate, pokoravate se ili se osećate krivim, a sve to, pomešano s neizbežnom razdraženošću koja potiče od toga što se stalno osećate ka žrtva. Ovo je ujedno i najteži deo, jer su roditelji obično sasvim nesvesni bilo čega sem svog nestrpljenja i neprestanih zahteva deteta.
Ako ne možete da utvrdite postojanje bilo kakve nesigurnosti u svom ponašanju, pokušajte da razmislite o ostalim razlozima zbog kojih se vašem detetu čini da je neophodno da stalno cmizdri i potom se zapitajte da li možda nesvesno ohrabrujete to cmizdranje – na primer, obraćajući previše pažnje na to ili predajući se, naposletku, da bi zaustavili napad.
Kada roditelji s prirodnim samopouzdanjem efikasno postupaju sa svojom decom, obično to čine u prijateljskom maniru, istovremeno s jasnoćom i odlučnošću. Kažite šta imate, postavite granice i prijatno, ali odlučno završite svaki dalji razgovor.
