Psihološkinja Džamonja objasnila nam je kako da pripremimo dete na dolazak bebe, ali i kako da se ponašamo posle porođaja.
Dolazak bebe u vašu porodicu može biti stresan trenutak za mlađe dete, ali je uloga roditelja najvažnija. Neretko ćete se susresti sa njihovim besom i izjavama poput ‘Ne želim bebu’ ili ‘Možemo li da je vratimo’ kada stigne. Primetićete i da prave razne gluposti kako bi privukli vašu pažnju.
Promena koju donosi novi član porodice ima velikog uticaja na dete koje je do sada odgajano kao jedinče, ali ukoliko se pravilno postavite i ne dozvolite da se starije dete oseti zapostavljeno, nećete imati muke.
Okolina će sigurno imati razne savete za vas, ali iako će biti iz najbolje namere, neki vam se sigurno neće dopasti. Mi smo pitale stručnjaka, psihološkinju Tamaru Džamonju, predsednicu Udruženja psihologa Srbije, i profesorku na Filozofskom fakultetu, kako da se roditelji najbolje nose u takvim situacijama, a evo šta je ona savetovala.
“To je jedna od tipičnih situacija sa kojima se roditelji suočavaju. Za dolazak bebe treba pripremati dete od samog početka, još tokom trudnoće. Treba pričati o bebi, kako će to izgledati, koje će promene doneti, da će dobiti brata ili sestru sa kojim će moći da se igra, da ga uči raznim stvarima, a koji će ga mnogo voleti, i slično”, rekla nam je Džamonja, a onda objasnila i šta je važno da radimo kada beba već stigne u naš dom.
“Kada se beba rodi, treba podstaći empatiju prema njoj i njenim potrebama, pričati detetu kako je i ono bilo isto tako malo, bespomoćno, ponekad zahtevno. Dobro je uključiti dete u aktivnosti oko bebe, da bude ‘glavni pomoćnik’, a ne neko ko smeta, ko stoji po strani, čekajući da neko na njega obrati pažnju”, zaključila je Džamonja.
Roditelj treba da shvati da je njegova glavna uloga, bilo da imaju jedno ili više dece, da obrate pažnju na njegove emocije, reakcije i celokupno mentalno zdravlje. Način na koji će dete to savladati i prebroditi u velikoj meri zavisi od pomoći i podrške okoline, pre svega mame i tate.
“U takvim situacijama je pre svega, važno obratiti pažnju na promene u ponašanju deteta kao što su povlačenje, ćutljivost, izbegavanje aktivnosti u kojima je dete pre toga učestvovalo ili svadljivost, napadi besa, popuštanje u školi, poremećaj spavanja ili ishrane, vraćanje na već prevaziđene, razvojno niže oblike ponašanja (npr. noćno mokrenje) i druge slične promene. To ne znači da treba reagovati preteranom brigom oko pojedinačnog, izolovanog ‘ispada’ koji može predstavljati normalnu prolaznu reakciju, ali svakako treba obratiti pažnju ako se to ponavlja. Takođe, važno je ne reagovati burno, grdnjama i kritikom, niti iskazivati preteranu brigu i strah, na šta dete može reagovati još većim povlačenjem, zatvaranjem, pojačavanjem besa ili sopstvenih strahova. Roditelji ne mogu pomoći uznemirenom detetu ako su i sami previše uznemireni. Važno je prići detetu smireno, sa zainteresovanošću za problem, bez kvalifikacija i postiđivanja deteta (da je lenjo, bezobrazno, da se ponaša kao bebai sl.). Dovoljno je samo opisati detetu promene u ponašanju koju roditelj primećuje (npr. ‘izgleda mi da u poslednje vreme deluješ zabrinuto, tužno, ljuto…’). Treba dati vremena detetu da se otvori, bez pritiska i navaljivanja. Na taj način šaljemo poruku detetu da smo tu, spremni da ga saslušamo, bez osude, ismevanja, pretnje kaznom i slično”, napomenula je psihološkinja.
