U prvim godinama roditeljstva svako se susreće sa nizom zahtevnih ponašanja kod svog deteta i to kod svakog roditelja izaziva snažne reakcije. Neposlušnost, bacanje na pod i plač, čvrsto držanje roditelja da ne odu, odbijanje da spava… Uprkos jasnoj roditeljskoj poruci, ovakvo ponašanje se obično nastavlja, a nakon nekog vremena većina roditelja počinje da se oseća nemoćno, zbunjeno, a jedino rešenje vide u pojačavanju intenziteta u svojim reakcijama i vršenju još jačeg pritiska na svoje dete. Mnogi roditelji svedoče da u trenucima ovakvog ponašanja deteta osećaju stid jer ispadaju loši roditelji, koji “nisu u stanju da vaspitaju dete i nauče ga lepom ponašanju” , što samo dodatno podstiče bes prema detetu.
Ponekad okolina doliva ulje na vatru komentarima da moje dete to ne bi uradilo, moja deca su slušala, što samo stvara osećaj stida i bespomoćnosti, a konačnu cenu plaća dete, dok roditelji na kraju počnu da gledaju Internetu i knjigama za odgovore na pitanja šta da se radi kada se dete tako ponaša, koje ako se nađu – zvuče kao recepti i uputstva za rukovanje detetom.
Nažalost, većina roditelja ne postavlja ključno pitanje: Zašto se moje dete tako ponaša, šta je uzrok njegovih reakcija? Upravo u odgovorima na ova pitanja leži rešenje ovih zahtevnih situacija za dete i za roditelja. Tek kada roditelj zaista razume svoje dete i koren njegovog ponašanja, dobija moć da se pozicionira na način koji će od tih ponašanja polako postati stvar prošlosti.
Stvar je u tome da svako takvo ponašanje ima svoje značenje i da je potpuno legitimno za određene razvojne faze i da se nakon nekog vremena očekuje da bude odbačeno, ako roditelj reaguje na pravi način. Izuzetno važan podatak koji nedostaje našem društvu jeste da od reakcije roditelja zavisi koliko brzo će dete prerasti takvo ponašanje i tu fazu zauvek ostaviti iza sebe.
Uobičajenim vaspitnim metodama dete najčešće teramo da potisne svoju prirodnu reakciju besa, tuge i stida i ostane zauvek na tom infantilnom nivou funkcionisanja i potiskivanja emocija, umesto da prikladnijim pristupom pomognemo da razvije sposobnost da postanu svesni i zrelije integrišu ove emocije.
Aktuelne i uobičajene metode vaspitanja su i razlog i objašnjenje za veliki deo nezrelog ponašanja odraslih, gde su impulsivnost, brzopletost i eksplozivnost suviše uobičajeni i česti, ili ponašanjem dominira potiskivanje ljutnje i tuge. Danas je jasno kakav je odnos potreban detetu da bi njegovo zahtevno ponašanje što pre prestalo i da bi se razvila sposobnost zrelijeg funkcionisanja, što se manifestuje kao dobro ponašanje prema okolini.
