Kako funkcioniše Savet bezbednosti UN i zašto je Rusija jedna od njegovih najbitnijih članica

Pitanje izbacivanja pomenuto je posle pokretanja vojne operacije u Ukrajini, ali pozicija Moskve u organizaciji nije mogo ugrožena.

Rusija je zvanično napustila Savet Evrope ovog utorka (15. marta), tri dana nakon najave da više neće učestvovati u radu ove organizacije, a portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov izjavio je da će izlazak Rusije značiti i povlačenje iz svih institucija SE.

– Države Evropske unije i NATO, neprijateljski nastrojene prema Rusiji, zloupotrebljavajući svoju apsolutnu većinu u Komitetu ministara Saveta Evrope, nastavljaju sa politikom koja vodi uništavanju Saveta Evrope i zajedničkog humanitarnog i pravnog prostora u Evropi – navodi se u saopštenju.

Savet Evrope odlučio je 25. februara da suspenduje učešće ruskih diplomata i predstavnika u glavnim telima te panevropske organizacije, a odluka je stupila na snagu odmah, kao odgovor na rusku vojnu operaciju u Ukrajini, započetu dan ranije.

Odluka je značila da Rusija ostaje članica SE jer „suspenzija nije konačna već privremena mera“, čime se, kako je tada navedeno, ostavljaju otvorenima komunikacioni kanali.

Povedeni istupanjem Rusije iz Saveta Evrope, mnogi su se zapitali da li bi moglo da se desi da ona napusti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) ili da bude izbačena iz njega. To je, po svemu sudeći, zbog važne uloge Ruske Federacije u ovoj organizaciji, veoma malo verovatno.

Svrha postojanja Saveta bezbednosti UN

Povelja Ujedinjenih nacija uspostavila je šest glavnih organa UN, uključujući Savet bezbednosti. Primarnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti daje Savetu bezbednosti, koji se može sastati kad god je mir ugrožen.

Prema Povelji, Ujedinjene nacije imaju četiri svrhe:

– održavanje međunarodnog mira i bezbednosti;
– razvijanje prijateljskih odnosa među narodima;
– saradnju u rešavanju međunarodnih problema i unapređenju poštovanja ljudskih prava;
– zadatak da budu centar za usaglašavanje delovanja naroda.

Sve članice Ujedinjenih nacija saglasne su da će prihvatiti i sprovoditi odluke Saveta bezbednosti. Dok drugi organi Ujedinjenih nacija daju preporuke državama članicama, samo Savet bezbednosti ima moć da donosi odluke koje su države članice dužne da sprovedu prema Povelji.

Održavanje mira i bezbednosti

Kada se Savetu podnese pritužba koja je u vezi sa pretnjom miru, prva akcija Saveta najčešće je da preporuči da strane pokušaju da postignu sporazum mirnim putem. Savet može da:

– postavi principe za takav sporazum;

– preduzme istragu i posreduje u nekim slučajevima;
– pošalje misiju;
– imenuje posebne izaslanike;
– zatraži od generalnog sekretara da iskoristi svoje sposobnosti da dođe do nagodbe koja bi dovela do mirnog rešenja spora

Kada spor dovede do neprijateljstava, primarna briga Saveta je da ih okonča što je pre moguće. U tom slučaju, Savet može da:

– izda direktive o prekidu vatre, koje mogu pomoći u sprečavanju eskalacije sukoba;
– pošalje vojne posmatrače ili mirovne snage da pomognu u smanjenju tenzija, razdvajanju protivničkih snaga i uspostavljanju mira tokom kog se može tražiti mirno rešenje.

Osim toga, Savet se može odlučiti za izvršne mere, uključujući:

– ekonomske sankcije, embargo na oružje, finansijske kazne i ograničenja i zabrane putovanja;
– prekid diplomatskih odnosa;
– blokadu;
– kolektivne vojne akcije.

Glavna zabrinutost je da bi moglo da dođe do toga da se akcije fokusiraju na one koji su odgovorni za politiku ili praksu koju osuđuje međunarodna zajednica, uz minimiziranje uticaja preduzetih mera na druge delove stanovništva i privrede.

Predstavnici uvek spremni za sastanak

Savet bezbednosti je najvažnije telo Ujedinjenih nacija koje ima ovlašćenja da donosi odluke koje članice moraju da poštuju, kako stoji u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija. Odluke Saveta se nazivaju rezolucijama, a predsedavanje SB UN se rotira i traje jedan mesec.

Predstavnici članica SB UN moraju uvek da budu prisutni u sedištu UN u Njujorku kako bi se sastanci mogli održavati bilo kada. Ovaj zahtev je usvojen u Povelji Organizacije ujedinjenih nacija, jer je njen prethodnik, Liga naroda, često bila u nemogućnosti da održava sastanke u kriznim situacijama.

Uloga predsedavajućeg SB uključuje postavljanje dnevnog reda, predsedavanje sastancima i nadgledanje kriznih žarišta. Predsedavajuća zemlja se menja prema redosledu po engleskom alfabetu.

Savet bezbednosti održao je svoju prvu sednicu 17. januara 1946. u Čerč Hausu u London. Posle svog prvog sastanka Savet bezbednosti je stalno boravio u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Takođe je putovao u mnoge gradove, održavajući sastanke u Adis Abebi u Etiopiji 1972. godine, u Panama Sitiju i Ženevi 1990. godine.

Trajni i privremeni članovi

Savet bezbednosti sastoji se od 15 članova, od kojih je stalnih samo pet: Kina, Francuska, Ruska Federacija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države. Ostalih deset privremenih članova za dvogodišnji mandat (koji se završava na kraju godine) bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija i njih trenutno čine:

– Albanija (do kraja 2023);

– Brazil (2023);

– Gabon (2023);

– Gana (2023);

– Indija (2022);

– Irska (2022);

– Kenija (2022);

– Meksiko (2022);

– Norveška (2022);

– Ujedinjeni Arapski Emirati (2023).

Svake godine Generalna skupština bira pet nestalnih članova (od ukupno 10) na period od dve godine. U skladu sa rezolucijom Generalne skupštine 1991, 10 privremenih mesta se raspodeljuje na regionalnoj osnovi na sledeći način: pet za afričke i azijske države, jedno za istočnoevropske države, dva za države Latinske Amerike i Kariba i dva za zapadnoevropske i druge države.

Dolazilo je i do diskusija o povećanju broja stalnih članica. Zemlje koje su najglasnije u zahtevima za stalno članstvo su Japan, Nemačka, Brazil i Indija. Japan i Nemačka su na drugom i trećem mestu po finansiranju budžeta UN, dok Brazil i Indija daju najveći broj pripadnika vojnih trupa za mirovne misije UN.

Više od 50 država članica Ujedinjenih nacija nikada nisu bile članice Saveta bezbednosti.

Država koja je članica Ujedinjenih nacija, ali nije u Savetu bezbednosti, može učestvovati, bez glasanja, u njegovim raspravama kada Savet smatra da su interesi te zemlje pogođeni. Dakle, i članice i nečlanice Ujedinjenih nacija, ako su strane u sporu koji razmatra Savet, mogu biti pozvani da učestvuju u raspravama, a Savet postavlja uslove za učešće države nečlanice.

Većinsko glasanje i pravo veta

Član 27 Povelje UN kaže da:

– svaki član Saveta bezbednosti ima jedan glas;
– odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasovima devet članica;
– odluke Saveta bezbednosti o svim drugim pitanjima donose se potvrdnim glasom devet članica, uključujući istovremene glasove stalnih članica, pod uslovom da se u odlukama iz poglavlja VI i prema stavu 3 člana 52, stranka u sporu uzdrži od glasanja.

Tvorci Povelje Ujedinjenih nacija zamislili su da pet stalnih članica, Kina, Francuska, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR, koji je 1990. godine nasledila Ruska Federacija), Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države, zbog svoje ključne uloge u uspostavljanju Ujedinjenih nacija, nastave da igraju važnu ulogu u održavanju međunarodnog mira i bezbednosti.

Njima je dodeljen poseban status stalnih država članica u Savetu bezbednosti, zajedno sa posebnim pravom glasa poznatim kao „pravo veta“. Autori nacrta složili su se da ukoliko bilo koja od pet stalnih članica da negativan glas u Savetu bezbednosti, rezolucija ili odluka neće biti usvojena bez obzira na to što je imala devet ili više potvrdnih glasova.

Svih pet stalnih članica je u jednom ili drugom trenutku iskoristilo pravo veta. Ako se stalni član ne slaže u potpunosti sa predloženom rezolucijom, ali ne želi da stavi veto, može izabrati da se uzdrži, čime može da omogući usvajanje rezolucije u slučaju da ona dobije potreban broj od devet glasova “za”.

Od osnivanja Saveta bezbednosti, Kina je šest puta koristila pravo veta, Francuska 18 puta, Rusija/SSSR 123, Ujedinjeno Kraljevstvo 32, a SAD 82 puta.

Neporeciva moć Rusije u Savetu bezbednosti

Kao legitimna naslednica SSSR-a, Ruska Federacija došla je na njegovo mesto u SB UN nakon raspada 1991. SSSR je prvobitno bio suosnivač Ujedinjenih nacija 1945, a sukcesiju Rusije podržale su bivše članice SSSR-a, a članice UN nisu se protivile tome. Rusija je činila oko polovinu privrede Sovjetskog Saveza i većinu njenog stanovništva i kopnene mase, a osim toga, istorija Sovjetskog Saveza počela je u Rusiji. Ako je među bivšim sovjetskim republikama trebalo da postoji naslednik sovjetskog mesta u Savetu bezbednosti, ovi faktori su učinili da Rusija izgleda kao logičan izbor.

Centralni zadatak ruske spoljne politike u eri predsednika Vladimira Putina bio je da povrati neosporno priznanje da je Rusija svetska sila poput Sovjetskog Saveza pre nje, status na koji Rusija smatra da ima pravo. Ujedinjene nacije su za Rusiju najvažnije mesto na kom može da izloži svoje globalne težnje i dostignuća.

Status Rusije kao stalne članice Saveta bezbednosti UN podstiče njenu tvrdnju da je deo globalne oligarhije i daje joj moć da stavi veto ili obustavlja inicijative za koje smatra da su suprotne njenim interesima.

Rusija, kao i Sovjetski Savez pre nje, odvaja velika sredstva za svoje misije u UN, posebno u Njujorku i Ženevi. Tradicionalno neguje veliku stručnost među članovima svoje misije, postavljajući ih na položaje u UN nekoliko puta tokom karijere i ostavljajući ih na tom mestu dugo. Ruske diplomate su poznate po svojim sposobnostima u izradi visokotehničkih dokumenata UN na engleskom, što je dokazao niko drugi do Sergej Lavrov, trenutni ministar spoljnih poslova Rusije i nekadašnji stalni predstavnika pri UN od 1994. do 2004. godine.

Preuzeto: 24sedam

Foto: Profimedia