Poznato je da se širom sveta posebno ističe skandinavski način vaspitavanja i obrazovanja dece, najpre zbog časova koje mališani provode u prirodi, ali i zbog učenja empatije od malih nogu. U Jpanu deca rano postaju samostalna, dok Eskimi nikada ne viču na svoju decu. Iz svakog modela možemo izvući neštop poučno i korisno, a evo kako odgajaju i vaspitavaju mališane Italijani. Mama i autorka knjige “Izvan okvira: Zašto je našoj djeci potrebna prava hrana, a ne prehrambeni proizvodi”, Dženi Maršal, podelila je šta je to vredno i važno naučila od roditelja iz Italije:
“U Rimu, gde sam živela poslednjih 10 godina i gde je rođen moj sedmogodišnji sin, roditelji ne zahtevaju strogu disciplinu, a nisu ni pažljivi posmatrači ponašanja. Uđite u bilo koji restoran u Rimu, od običnog do luksuznog, u 22 sata i videćete decu kako jedu i razgovaraju za stolom sa odraslima. Ponekad se loše ponašaju i odrasli će ih obuzdati povišenim tonom i će pokretima ruku pokazati znakove upozorenja. Oko 23 časa, neki mališani će biti “zaroniti glavu u špagete” ili će se odmarati u krilu svojih roditelja, spavajući dok se odrasli provode.
Deca su pozitivan i sastavni deo italijanskog društva, a restorani su jedno mesto gde vidite ovakav stav. “Pošto je porodica toliko važna, mi nemamo tako stroge generacijske zidove kao što možete videti u Americi”, objašnjava Paola Sartorio, instruktorka na koledžu u Rimu i majka blizanaca petogodišnjaka. “Ako uđete u restoran na ručak, možete naći decu, tinejdžere, odrasle i bake i deke. Normalno je da sve faze života delimo sa porodicom i zajednicom.”
Na javnim mestima sa prijateljima i porodicom moj sin je naučio da jede hranu, da jede ono što mu se servira, uključujući inćune i špargle, da učestvuje u razgovoru i da poštuje druge ljude dok dele svoja interesovanja.
Deca se ne tolerišu samo u restoranima, već ih tamo dočekuju sa oduševljenjem. Nije neuobičajeno videti konobare kako paradiraju sa najmlađima na ramenima ili ih videti kako prave malo testa za picu da se deca igraju za stolom. Nedavno sam ručala u malom, ekskluzivnom restoranu. Ljudi bez rezervacije su odbijeni na vratima. Ali, kada je stigao mladi par sa šestonedeljnom bebom u naručju, konobar ih je uveo, zamolio svakoga da se malo pomeri kako bi im napravio mesta za dodatni sto. Ostali gosti, daleko od toga da se nerviraju, bili su oduševljeni što imaju bebu u svojoj sredini.
Italijanskoj deci je mesto u kulturi, a kultura ima ulogu u socijalizaciji deteta. Ne moraju se držati podalje od odraslih koji bi ih mogli smatrati bučnimi ili dosadnim. Istovremeno, roditelji svoju decu ne predstavljaju kao retka stvorenja vredna obožavanja. Osim pomoćnog sedišta za mališane, oni retko traže posebnu pažnju. Ljudi se smeju deci u autobusu, razgovaraju sa njima na pijaci, ali kada ne jedu svoje povrće u restoranu, nisu samo roditelji ti koji o tome imaju šta da kažu.
Sve je to odraz neke vrste lakoće koju članovi italijanskih porodica osećaju jedni prema drugima i u komunikaciji sa različitim generacijama. Američki antropolozi koji proučavaju porodične interakcije nedavno su izvestili da su američki roditelji bili veoma fokusirani na decu i da su imali idealizovane predstave o “porodičnom vremenu”. Američki roditelji se prilagođavaju deci umesto da uče decu da se uklope. Istraživači su primetili da ova ideja ne postoji u italijanskim porodicama.
Ipak, italijanski roditelji su prvi koji kritikuju sopstvene metode. Svetska ekonomska kriza ih brine da bi njihova kultura mogla da podstakne decu da cene zadovoljstvo umesto odgovornosti. Oni se brinu da njihov naglasak na porodici podstiče zavisnost.
“Francuska deca se veoma lepo ponašaju u javnosti”, kaže Andrea Maroni Ponti, smejući se dok gledamo grupu sedmogodišnjaka kako se veselo udaraju balonima sa mačevima na rođendanskoj zabavi. Ali, možda su malo prestrogi”, dodaje on. “Možda treba da budemo strožiji, možda ih moramo malo uozbiljiti.”
Iako zadovoljstva koja neguju generacije Italijana u umetnosti i sa hranom i drugarstvom za stolom možda nisu cenjena u našem sadašnjem ekonomskom sistemu, ona su od suštinskog značaja za ljudsku sreću. Zadovoljstvo i lepota su rođena prava za Italijane, a roditelji kažu da njihova deca moraju da nauče da ih cene. U galerijama i crkvama roditelji uče decu da prevaziđu dosadu i da obrate pažnju na umetnička dela. “Ovog vikenda ćemo videti Sikstinsku kapelu”, kaže Kjara Moneti, majka osmogodišnjaka. “Naša ćerka nije uzbuđena, ali nije negativna, dovoljno je zainteresovana.”
Čini se da Italijani uvek uče decu da uživaju u stvarima, umesto da steknu znanje koje se može iskoristiti uza neku korist. Oni ne podstiču konkurentnost kao druge zemlje. Nema tutora stranog jezika i gurmanskih časova kuvanja za malu decu. Nedavni članak u “Psichology Today” sugeriše da pokušaj da se deci da prednost u odnosu na druge može da ih učini nesrećnim i stalno zabrinutim za svoj status.
Italijani podstiču decu da razumeju i cene mesto umetnosti i kulture na način koji deci daje osećaj unutrašnje sreće. Čini se da se više fokusiraju na zadovoljstvo nego na teret dece u svojoj sredini. Mislim da je ovo zdravo za decu i bolje za društvo u celini. To svakako olakšava uživanje u tome što ste roditelj.”
