Nastavnici su saglasni u jednom: Da su deca divna i da nikad ne bi radili nijedan drugi posao
Dok Bosna i Hercegovina bruji od zastrašujućih vesti da su u Zavodu za zbrinjavanje mentalno invalidne dece i omladine Pazarić deca vezivana za krevete i radijatore, nastavnici u Srbiji pričaju o tome kako je raditi sa mališanima kojima je njihova pomoć preko potrebna, kao i koliko je važno da deca sa smetnjama u razvoju osete privrženost i posvećenost svog učitelja kako bi se osećali bezbednije i zaštićenije.
Nastavnici kažu da je njihov posao jeste težak, ali da ga nikad ne bi menjali. Deca sa smetnjama u razvoju su, navode, divna, samo je potrebno da ih upoznate i da oni upoznaju vas. Kada vas prihvate, sve je lakše.
Ove stavove i mišljenja dele sagovornice koje su zaposlene u ustanovama za decu sa smetnjama u razvoju. Kako kažu, nikada ne bi menjale svoj posao, koliko god on izgledao teško. One rade u grupama sa četvoro do osmoro dece i svakom se posvećuju podjednako.
Iva Bilalović iz Osnovne škole “Novi Beograd” kaže da trenutno predaje trećacima koji imaju 10 godina. Mališani, naglašava, nisu raspoređeni po stepenu oštećenja, već uzrastu, što često bude otežavajuća okolnost.
– Pošto nisu raspoređeni po stepenu oštećenja, rad u takvim grupama može da bude otežan. U grupi se nalaze deca koja su na višem nivou, koja mogu da crtaju i pišu. S druge strane, druga deca moraju da dobiju za zadatak da spajaju tačkice. Važno je da sva deca uvek budu okupirana nečim – navodi ona.
Bilalović objašnjava da deca sa kojom radi imaju razne psihijatrijske poremećaje: autizam, cerebralnu paralizu sa intelektualnom ometenošću, i ističe da je posebno važno da đaci prihvate svoje učitelje.
– Ne samo da je potrebno da nastavnici dobro poznaju svoje đake, već je neophodno da i deca poznaju učitelje i njihov način rada kako se ne bi uznemirili zbog nečeg nepoznatog. Deca mogu da budu veoma uznemirena samo zato što su gladna. Imamo decu koja povređuju sami sebe. U tim trenucima je prva stvar koju morate da uradite da odete po kolegu da pričuva ostalu decu – priča Iva.
Foto: Profimedia
Ona kaže da se nastavnici koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju trude da uspostave odnos između dece u grupi.
– Oni su dosta osamljeni, nemaju potrebe da se igraju sa drugima, ali radimo na tome da im što više aktivnosti budu zajedničke, da probaju da se potpomognu međusobno koliko god mogu. I najmanji pomak je pomak – navodi.
Nastavnica kaže da su deca sa kojima radi divna, te da voli svoj posao.
– Umoriš se, teško je, kao i rad vaspitača, ali je u principu lepo raditi sa decom – ističe ona.
Ne posmatramo decu kroz njihove poteškoće
Nastavnica Sanja Denić iz OŠ “Miodrag Matić” naglašava da ih oni ne posmatraju kroz njihove poteškoće, već kroz to što oni mogu.
– Gledamo na koji način to možemo da iskoristimo da bi doveli do napretka određenih sposobnosti i novog znanja. Oni su ti koji vode nastavni proces. Danas imate jedno dete koje će tražiti vašu potpunu pažnju, sutra će to možda biti neko drugo. Potrebno je da ih poznajete, da ih pratite i osluškujete njihove potrebe. I morate da imate puno strpljenja – navodi Sanja.
Kako kaže, dešava se da u grupi ima dece koje su autoagresivna, a da ne znate šta izaziva agresivnost.
Foto: Profimedia
– Ipak, kako ih upoznajete, upoznajete i šta vole, a šta ne i u skladu sa tim možete i da kontrolišete njihovo ponašanje. Deca su takva uglavnom u nižim razredima. To se menja kako rastu i upoznaju nastavnika – objašnjava Sanja Denić.
Deca reaguju na emociju
Svetlana Đorđević iz Škole za osnovno i srednje obrazovanje Umka navodi da se nastavnici suočavaju sa problemima posebno jer roditelji dece sa smetnjama u razvoju najpre pokušavaju da šalju mališane u redovne škole.
– Tu se izgubi dragoceno vreme, kada deca mogu da savladaju neke osnovne stvari. Problem je što u redovnim školama ima previše dece, učitelj ne stiže da se bavi tim jednim sa smetnjama u razvoju. Praktično, od 1. do 4. razreda imamo manje dece u razredima nego od 5. do 8. Tada kreće navala jer deca ne mogu da se snađu. Druga deca ometaju njih i oni ometaju drugu decu – navodi Svetlana.
Deca, poručuje, mogu da se uklope u razne sredine sa svim hendikepima, osim sa mentalnim. I to je veliki problem.
Za svako dete i za svaki predmet pravimo poseban program, individualno, a to je veliki posao. Deca su u našoj škola srećna, osećaju se zaštićeno, među svojima. Iako se desi neka situacija, mi smo tu da to sredimo. Ima svakakvih situacija. Ali imamo medicinske sestre, brzo možemo da reagujemo. Drugarica u razredu redovne nastavne ima autistično dete koje se samopovređuje i vrišti. Tada se uznemire druga deca, ni ona ne zna kako da reaguje, a nemaju medicinsku pomoć koja bi odmah mogla da interveniše – objašnjava Svetlana.
Kako navodi, najvažnije je da ta deca budu zaštićena.
– Radim ovaj posao 23 godine i obožavam ga, čovek je ili jeste ili nije za to. Ne bih se menjala ni za šta drugo. Jeste teško, posebno kada imamo decu u kolicima, koja ne komuniciraju… Kao ženi vam je teško da gledate tu decu… Imamo decu koju možemo da dodirnemo, da pričate, ali tu nema povratne reakcije. Potrebno je strpljenje, nema rezultata preko noći. Ono što je meni lajtmotiv je to da svako dete mora da odreaguje na emociju. Tako neće biti deteta koje vas neće prihvatiti – poručuje ova nastavnica.
Preuzeto: Srbija Danas
