Stevan Sremac, rođeni Senćanin, bio je jedan od najčuvenijih srpskih pisaca iz epohe realizma, a o njemu se još od detinjstva brinuo Jovan Đorđević, njegov ujak, od koga je Sremac naučio mnogo toga, a između ostalog zainteresovao se i za književnost, koja će ga kasnije proslaviti. Školovao se u Beogradu, ali je svoj radni vek gotovo u celosti proveo kao profesor u gimnazijama na jugu Srbije, u Nišu i Pirotu. Izuzetno je držao do narodne tradicije, običajnosti i negovanja duha srpskog naroda, te prenošenja čuvenih istorijskih priča kroz svoje pripovetke i druga književna dela. Njegove simpatije najviše je pobrao Niš, u kome je deset godina živeo i radio, pa se tako Niš smatra „mestom književnog nadahnuća njegovog“. Svojom pričom „Ivkova slava“ proneo se glas o njemu kao vrsnom piscu, a u istoriji književnosti ostaće upamćen i po svom, možemo slobodno reći, životnom delu – „Zona Zamfirova“. Ovo delo napisao je 1903. godine, a prikazuje Niš sa kraja XIX veka, sveže oslobođenog od Turaka, u kome možemo prepoznati patrijarhalni model i moral starih, kao i sukob između mlađeg i starijeg sveta.
Često se u književnoj, ali i široj javnosti, potezala tema – odakle Sremcu inspiracija za ovu priču, posebno ako se uzme u obzir da je većina njegovih priča temeljena na istinitim događajima. Nišlije kažu da je Sremac voleo da vreme provodi u kafani „Marger“ kod Saborne crkve, gde je imao svoj sto, a znalo se tačno i šta mu valja poslužiti – najčešće vino, pa je odatle posmatrao svet oko sebe, slušao govorkanja i neretko ih zapisivao. Tu je, prema predanju, nastala i priča o Zoni Zamfirovoj, koja je živela nedaleko od kafane.
Sremac je na izuzetan način opisao jug Srbije na prelasku iz feudalizma u kapitalizam, kao i dolazak savremenog društva u kome će vladati trgovci i zanatlije, i to naročito istinito i svojstveno mentalitetu srpskog naroda iz Niša i okoline.
Naime, Sremac se, tokom tih dana provedenih u kafani, susreo sa izvesnim Jovančom Hadži-Smiljanom Jankovićem, njegovom kći Zojicom i zetom Ganetom Jovanovićem. Lično mu je, kako iznose njegovi potomci, hadži-Smiljan ispripovedao priču o ljubavi između njegove Zojice i petnaest godina starijeg Ganeta. Bio je to, za ono vreme, strašan skandal. Gane je još kao mladić iz Sićevca došao kod hadži-Smiljana, gde je radio na njegovom velikom imanju. U vreme Zojicinog odrastanja, veoma se pazilo na njeno obrazovanje i staleško mesto koje je porodica zauzimala. Time su srazmere „katastrofe“ bile još veće – klasna razlika između Ganeta i Zojice bile su nepremostive. Ipak, hadži-Smiljan nije Sremcu otkrio je li istinita čaršijska priča da je Gane oteo Zojicu, već je priču završio time što je objasnio da je porodica dala pristanak, uz uslov da Gane svom prezimenu doda i hadži-Smiljanić. Gane je, naposletku, imanje koje mu je tast dao na upravljanje uvećao, a otvorio je i trgovinu na veliko i malo.
Ali, priča o Ganetu i Zoji, nažalost, nije imala srećan svršetak – nakon svega 14 godina bračnog života, posle sedmog porođaja i smrti jedinog brata, Zojica je preminula, a Gane se kasnije ponovo oženio i dobio još petoro dece.
Ne postoji nikakvo materijalno svedočenje o istinitosti priče, budući da su spomen-ploče na groblju gde su sahranjeni hadži-Smiljan, Zojica i Gane, uništeni tokom Drugog svetskog rata. U ove svrhe, mora se naprosto verovati njihovim potomcima, koji su u javnost sa ovom pričom izašli nakon što je 1952. godine planula vest da je Zona Zamfirova otelovljenje jedne Prištinke, Jevrosime Kijametović, o kojoj je ranije pisao Branislav Nušić. Jedina sličnost između Jevrosime i Zone bila je u simuliranoj otmici devojke, te sukobu dve porodice i Jevrosimina priča mnogo više sliči „Romeu i Juliji“ nego „Zoni Zamfirovoj“. Sremac, pak, nije imao razloga da „prepisuje“ od Nušića, budući da je poznavao aktere ove priče lično. Ipak, priča o Jevrosimi okupirala je pažnju javnosti ciljano. Aleksandar Ranković je, u svrhu „oživljavanja sjaja Kosova“ učinio da se Sremčevo delo (zlo)upotrebi u te svrhe. Treba imati u vidu da je Jevrosima Kijametović predstavljena kao siromašna žena iz onoga što će se kasnije nazvati „srednji stalež“, dok je Zojica bila iz imućne, veleposedničke familije, što ondašnjim komunističkim vlastima nikako nije išlo u prilog. U isto to vreme, vlasti su Jovanovićima hadži-Smiljanićima oduzeli gotovo svu imovinu, a o tome potomci ni do danas nisu govorili. Njima su ostale retke fotografije i slike, da ih sa ponosom gledaju, a zapis o njihovim precima ostavio je Sremac – njegovi hadži-Zamfir, Zona i Mane aktuelni su i dan danas.
