Elsi Inglis je rođena 16. avgusta 1864. u Naini Talu, u podnožju Himalaja u Indiji. Njen otac, Džon Inglis, bio je u službi Istočnoindijske kompanije, iako se protivio imperijalističkoj politici 1870-ih. Kad se penzionisao preselio je svoju porodicu na Tasmaniju na dve godine, pre nego što su otišli u Edinburg 1878. godine.
Od 1878. do 1882. godine, Inglis je pohađala Edinburški institut za obrazovanje mladih dama. Sa osamnaest godina, školuje se u Parizu. Želela je da se bavi medicinom i na sreću Sofi Džeks-Blejk 1886. godine, otvara Edinburšku medicinsku školu za žene, gde je Inglis započela svoju medicinsku obuku. Studije dovršava u Glazgovu, da bi 1892. godine sa 27 godina, postala lekarka.
Svoj prvi posao dobija u Novoj ženskoj bolnici u Londonu, a potom u porodilištu u Dablinu. Njeno škotsko srce je vuklo u Edinburg, te stoga tamo otvara 1894. godine, sopstvenu ordinaciju i porodilište za siromašne žene, koje kasnije prerasta u Memorijalnu bolnicu “Esli Ingils”.
Elsi, međutim, nije ograničila svoje aktivnosti na medicinu. Nije iznenađenje što se uključila u pokret za pravo glasa žena gde je preuzela ulogu počasnog sekretara Edinburškog Nacionalnog društva za pravo glasa žena.
Veliki rat
Elsi je imala skoro pedeset godina 1914. godine, kada je objavljen rat. Snažnog duha i patriotski nastrojena, ponudila je svoje usluge Ratnoj kancelariji. Odbili su je rečima: “Dobra moja damo, idi kući i sedi mirno”.
Međutim bila je odlučna u nameri da dokaže da žene mogu da pružaju medicinske usluge na prvoj liniji fronta. Inglis je želela da formira nezavisne bolničke jedinice.
Održala je inspirativan govor u oktobru 1914. godine, u Kingsvej holu o tome “šta žene mogu da učine i pomognu u ratu.” Sredstva su počela da se slivaju u organizaciju, a Francuzi i Srbi su prihvatili ponudu svih ženskih medicinskih jedinica. Prva jedinica je otišla u Francusku u novembru 1914. godine, dok je druga otišla za Srbiju u januaru 1915. godine.
Inglis je stigla u Srbiju kao glavni sanitetski oficir.
Pomoć Srbiji
Teške 1915. godine, dok se Srbijom širila epidemija tifusa, ona osniva prve ratne bolnice. Jedna od njih se nalazila i u Mladenovcu. U znak zahvalnosti 1915. godine je izgrađena spomen-česma “Spomenac”, a na mermernoj ploči uklesane su reči na srpskom i engleskom:
“Za uspomenu na sanitarne misije škotskih žena u Srbiji i njenog osnivača dr Elsi Inglis, podiže II rezervna mladenovačka bolnica.” – Izgradili vojnici Moravske divizije I poziva pod rukovodstvom rezervnog kapetana prve klase Bor Popovića.
Tokom tih dana bila je poznata kao Majka nacije.
Krajem 1915. godine, Srbija je ponovo napadnuta, ali ovog puta sa mnogo većim brojem vojnika. Srbija je sama i odlučuje se na povlačenje.
Elsi izabrala da ostane u Srbiji i suoči se sa neprijateljem. Njena jedinica bila je potisnuta u Kruševac. Koristile su bolnicu Car Lazar kao bazu. Bolnicu su zatekli u veoma lošem stanju, bez osnovnih sanitarnih uslova. Jedini izvor vode je bila pokvarena pumpa udaljena više od 100 metara i nalazila se na otvorenom.
U roku od 24 časa, Elsi je uspela da oformi odvojena “odeljenja” – za zaražene i ranjene – i ugovori redovno snabdevanje toplom vodom.
Nemci su povremeno granatirali kompleks. Kada je jednom prilikom išla iz jedne zgrade u drugu, u društvu još jedne medicinske sestre, granata je eksplodirala iznad njih, zbog čega u ogluvele. Jedino što je rekla bilo je: “Stičemo razna iskustva, zar ne.”
U novembru 1915. godine, bila je zarobljena u Kruševcu. Lečila je srpske vojnike sve do odlaska trupa na Krf, kada je uz pomoć Crvenog krsta i Vlade Sjedinjenih Država uspela da se vrati u Veliku Britaniju.
Po povratku u Britaniju, Inglis se zalagala za pomoć́ Srbiji. Zbog svojih nemerljivih doprinosa je 3. aprila 1916. godine, postala prva žena odlikovana ordenom Belog orla, što je najviši orden koji Srbija dodeljuje. Ona je takođe odlikovana i ordenom Svetog Save.
Na leto 1916. godine, londonski potkomitet Škotskih ženskih bolnica, zatražio je od Elsi da odvede novu jedinicu u južnu Rusiju, gde su se srpske trupe spajale sa ruskom vojskom. Pristala je da ode. Elsi je verovatno već́ tada znala da boluje od raka creva.
Jedinicu koja je krenula u Rusiju je činilo 76 žena: doktorke, radiolozi, farmaceuti, 17 medicinskih sestara i 16 bolničarki, kao i dodatno osoblje. Išle su u pratnji transportne kolone i njihovog pomoćnog osoblja. U svakom trenutku su mogle da obezbede dve terenske bolnice, sa po 100 kreveta i sopstvenom operacionom salom.
Kada su došle u Arhangelsk u septembru 1916. godine, jedinicu su radosno dočekale britanske vlasti i ruski vojnici. Elsi je bila popularna. Kada je jedinica krenula dalje, za Odesu, ruski puk stacioniran u Arhangelsku odlučio je da prikladno isprati doktorku. Podigli su je u vis i nosili uokolo. Elsi se kasnije prisećala ove situacije: “Možete samo da zamislite, pobegla sam im i rekla britanskom konzuku da sam mislila sam da će Britanija stati uz mene, ali on se samo smejao!”
Do decembra, Elsi je svoju jedinicu stavila pod kontrolu Ruskog Crvenog krsta. Ona i njeno osoblje su se pridružili drugom povlačenju, a zatim u januaru 1917. godine i trećem. Elsina bolest se pogoršavala, ali ju je istovremeno zadesio i niz simptoma sličnih dizenteriji, pa je svoju tajnu uspela da zadrži za sebe.
Nastavila je da radi i za vreme Ruske revolucije sa Ruskim Crvenim krstom.
Iako su radili u izuzetno teškim okolnostima, njeno osoblje je ostalo vedrog duha. Kuvarica jedinice, Meri Li Miln, pisala je kući: “Sjajno je živeti usred ovakvih istorijskih dešavanja”.
U septembru 1917. godine, jedinica se ponovo priključila srpskoj diviziji u selu Hadži Abdul u Besarabiji. Tu je Elsi kolabirala. Njena lekarska karijera tu je bila završena. Nastavila je da izdaje naređenja i poslala je telegram kući sa vestima: “Sve je zadovoljavajuće i dobro osim mene”. Tvrdoglavo je želela da ostane u Hadži Abdulu sve dok Srbi nisu bezbedno izašli iz Rusije. Elsi se potom vratila kući.
Stigla je u Njukasl 25. novembra 1917. godine. Obukla se, stavila svoja odličja i otišla da se oprosti od svog srpskog osoblja. Sledećeg dana, 26. novembra 1917. godine, umrla je u prisustvu svojih sestara. Na njenoj sahrani su prisustvovali predstavnici britanske i srpske kraljevske porodice.
Škotske ženske bolnice su nastavile da šalju svoje jedinice na ratišta. Kada je u novembru 1918. godine, nastupio mir, velika količina novca koja je ostala, podeljena je bolnicama u Škotskoj i Beogradu, u znak sećanja na Elsi.
Ova izuzetna žena je ostavila trajno nasleđe, ne samo u kampanji za emancipaciju žena, već́ i u svakodnevnoj bolničkoj nezi. Postigla je velike stvari ne samo zato što je postala lekar, već́ i time što je bila praktična, odlučna, snalažljiva i tvrdoglava osoba. Vinston Čerčil, iskreni poštovalac rada Škotskih ženskih bolnica, napisao je da “nijedne žene nisu stekle veću reputaciju tokom Velikog rata… njihov rad, obasjan slavom dr Inglis, zablistaće u istoriji”.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija / Foto: Wikimedia
