Kako je zahvaljujući Ivu Andriću i Nobelovoj nagradi ceo svet čuo za “Marš na Drinu”

I to u vreme kada u Srbiji za ovu koračnicu nije smeo da čuje niko.

Kada je 1961. godine Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu pažnja svetske javnosti nije samo skrenuta na srpsku i jugoslovensku književnost, već i na jedno, potomcima zabranjeno, umetničko delo.

Marš na Drinu“, koračnica Stanislava Biničkog, posvećena srpskim herojima s Cera i Kolubare, bila je prećutno zabranjena kao dekadentna i nacionalistička od kraja Drugog svetskog rata do 1964. u Jugoslaviji. Naručiti je u kafani bio je poziv za zatvor. Do dramatičnog preokreta dolazi kad je “Marš na Drinu” postao hit na Zapadu zahvaljujući Andriću.

Kada je Ivo Andrić otišao u Stoklolm da primi Nobelovu nagradu, u prtljagu je poneo i predratnu gramofonsku ploču sa snimkom “Marša na Drinu”. Insistirao je da mu nagrada bude uručena uz njegove zvuke.

Šveđanima se melodija mnogo dopala.

Ivo Andric

Ivo Andrić primio je Nobelovu nagradu 1961. godine Foto: Profimedia/Zuma Press

Švedski trubač Lil Jorgen Petersen ubrzo je snimio singl s već melodijom Biničkog, ali pravu svetsku ekspanziju marš doživljava 1963, kad ga je snimio danski gitarista i evrovizijski pobednik Jirgen Ingman. Izdavačka kuća “Polidor” posle velikog uspeha marša u Danskoj izdala je ploču i za svoje tržište. Marš iste 1963. snima nemački orkestar Horsta VendeaNa “Bilbordovoj” listi hit singlova iz 1963. Ingmanov “Marchen til Drina” zauzima drugo mesto.

Na poziv “Polidora” u Švedsku dolazi Ansambl “Urošević”, u kome je violinista slavni Vlastimir Pavlović Carevac. Oni za švedsko tržište snimaju najčuveniju verziju marša koja je nekoliko godina kasnije uvezena u Jugoslaviju. Melodija, uz koju je u oslobođeni Niš 1918. ujahala srpska konjica, prelazi 1963. Atlantik i osvaja mlade jahače na talasima – surfere sa zapadne obale SAD.

Posebno mesto u popularizaciji imaju rok-surf bendovi iz šezdesetih koji su “Marš na Drinu” uvrstili u numere popularne, zabavne muzike za ples, među kojima su: “Spotniksi”, “Džokersi” i čuveni “Šedousi”.

Do tada je u Titovoj Jugoslaviji koračnica i dalje bila ideološki prokazana i zabranjena, kao uostalom i sve drugo vezano za Prvi svetski rat.

U julu 1964. došlo je do preokreta odnosa prema ovoj koračnici i u Jugoslaviji. Na pedesetu godišnjicu Velikog rata filmski spektakl “Marš na Drinu” vratio je na velika vrata melodiju uz koju je mala Srbija slavila pobede na velikim austrougarskim armijama, u čijim je redovima bio i tadašnji predsednik SFRJ.

Uprkos pretnjama, naručenim negativnim kritikama i velikim trudom vlasti, naročito hrvatskih kadrova, da se film skloni u stranu, on je postavljao nove rekorde gledanosti. Melodija se nepovratno vratila na velika vrata tamo gde je uvek trebalo i da bude – u srca svih onih koji ljube slobodu.

Preuzeto: Telegraf.rs/Večernje novosti

Be the first to comment

Leave a Reply