Kako i kada su nastala prva kolica, cucla …

Kolica

Prva dečja kolica , poznata i kao kolica za bebe , konstruisana su davne 1733. godine od strane arhitekte Vill Kenta , a trebale su služiti za zabavu deci Vojvode od Devonshirea . Kolica za bebe sastojala su se od košare ispletene od pruća koja je bila smeštena na ukrašeni drveni okvir sa četiri točka , a mogla su se upregnuti i vući ponijem , kozom ili psom . Novitet se strašno dopao engleskoj eliti koja je sa mnogim inovatorima stvarala nove modele kolica sa različitim dizajnom .

Sledeća velika promena koja se dogodila na razvoju kolica bila je zaprega sa dve ručke , tako da je umesto životinje odrasla osoba vukla kolica . Kasnije , nakon što je mnogo dece popadalo iz košare , šipka je smeštena između ručki koja je dozvoljavala odraslima da upravljaju korpom , a time imaju i veći nadzor nad mališanima . Jedna od promena na dizajnu je zaobišla zakon ; naime , bilo je ilegalno upravljati vozilom sa četiri točka – peške . Nakon što su mnoge mame i dadilje dobile kazne i upozorenja zbog guranja kolica , proizvođači su počeli proizvoditi kolica na dva ili tri točka .

Dečja kolica dobijaju na popularnosti nakon Prvog svetskog rata , zahvaljujući postratnom bebi boom-u, ali i sve većem korišćenju plastike u proizvodnji . Plastika zamenjuje skupo drvo i korpe od pruća te se koriste spojnice od hromiranog metala , što je značilo i znatno spuštanje cena . Mnoge promene uvedene su i u dizajnu , poput dubljih košara , užih točkova , ručnih kočnica i uopšteno smanjena je visina kolica .

U 1940 – im godinama prošlog veka predstavljena su kolica na guranje , preteča današnjim kolicima , iako mnogo veća od današnjih . Sledeći  veliki preokret u dizajnu i razvoju dogodio se 1965. godine kad je engleski aeronautički inženjer Oven Maclaren saslušao žalbe svoje ćerke koja s kolicima nije mogla u avion . Iskoristivši svoje znanje , Mclaren je dizajnirao kolica od laganog aluminijuma koja su se mogla sklopiti kada nisu bila u upotrebi . Takozvana ” kolica kišobran ” postala su veliki hit i popularna su i danas .

Sledeća velika promena u dizajnu dogodila se 1984. , kada je Phil Baechler pokušao trčati zajedno sa svojim tek novorođenim sinom koji je bio u kolicima . Shvatio je kako su neprilagođena za trčanje i kako se odmah zaustavljaju kada dođu u dodir s travom ili peskom . Počeo je eksprementirati sa aluminijumskim cevima i točkovima bicikla i nakon nekog vremena došao do kolica sa tri točka , popularno nazvanim ” babi jogger ” koja su se rekordno brzo rasprodala po ceni od $ 200 po komadu .

Bebi monitor

Podstaknut paranojom nakon poznate otmice bebe Lindbergh 1932. , Judžin F. McDonald , Jr , direktor General eletrica , zatražio je od svojih inženjera da nađu način kako bi mogao slušati što se dešava u sobi njegove novorođene ćerke . Novi izum , nazvan ” Radio sestra ” , izumljen je 1937. godine i sastojao se od dva dela : ” slušalačkog uha ” koje se nalazilo kraj krevetića deteta i služilo je kao predajnik i tzv . ” Radio sestre ” , prijemnika , koji je stajao na noćnom ormariću ili visio iznad uzglavlja .

Za razliku od današnjih monitora , signal se od ” uha ” do ” sestre ” nije provodio vazduhom već je bio odašiljane putem kućne električne mreže . Dakako , sistem nije uvek funkcionisao savršeno , već bi se ponekad pokupili i signali iz susedstva , a u korist mu nije išla ni cena koja je bila previsoka za prosečna domaćinstva . Bebi monitor kakvog poznajemo danas morao je pričekati još 50 godina do punog razvoja i vremena kad bežični telefoni u potpunosti dolaze u upotrebu 1980- ih godina prošlog veka .

 Mlečna  formula za bebe

Vekovima , za žene koje nisu mogle ili su odlučile da ne doje svoju bebu , jedina zamenska  hrana bila je kravlje mleko ili dojilja koja bi posao obavljala umesto njih . No kako je Industrijska revolucija napredovala i nauka o hrani se sve više razvijala , mnoge kompanije počele su proizvodnju mlečnih formula kao zamenu  za majčino mleko za koje je bilo dokazno da sadrže više nutritivnih sastojaka od ostalih vrsta mleka .

Najuspješnijih u pronalasku zamenske formule bio je Henri Nestle . Nemački farmaceut koji je živeo u Švajcarskoj i koji će kasnije napraviti revoluciju u svetu  čokolade . Koristio je pšenično brašno , mleko i šećer za prvu zamensku formulu nastalu 1867. Većina formula je bila preteška za probavu novorođenčadi , pa je zato  Nestle odstranio skrob i kiseline iz zamenskih formula  koji su postali mnogo lakše svarljive za male stomačiće . Formule su  se tada prodavale po ceni od 50 centi za pakovanje ,  mame su prvo imale i priliku probati bespalatne primerke koji su bili dovoljni za otprilike 12 obroka .

Jednokratne pelene

U vreme kad je Valerie Hunter Gordon bila trudna sa trećim detetom 1947. , odlučila je da joj je dosta stalnog pranja ogromnih količina pelena . Koristeći zrnce svoje genijalnosti i vernost svoje ” Singer ” mašine za šivenje , Valerie je izumela ” PADDLE ” , prvu jednokratnu pelenu . Paddi se sastojala od dva dela : jeftine trake , gaze bazirane na celulozi koja je služila kao upijajući jastučić i spoljnog omota od najlona koji je držao gazu na mestu . Najlon je zapravo bio deo starog padobrana jer imala je pristup  vojnoj bazi u kojoj je njen suprug bio stacioniran . Kako bi se eliminisala potreba za opasnim sigurnosnim  iglama dodala je zatvarače koji su se prilagođavali veličini svakog novorođenčeta . Ovaj sistem bio je prilagodljiv i umesto pranja cele pelene , gaza kada bi se natopila jednostavno bi se bacila u WC  , dok bi se ” oklop ” od najlona jednostavno isprao i ponovno koristio s novim uloškom gaze .

Paddi je posato veliki hit u Valerinom krugu prijatelja i ponekad bi dnevno isporučivala i po 400 komada pelena . Iako su se pokazale funkcionalnim i željenim proizvodom , ipak nije uspela da nagovori velike fabrike na proizvodnju jer su tvrdili kako nema dovoljno zainteresovanih za proizvod . Napokon , 1949. , Valerie je uspela da proda ideju kompaniji ” Robinson i sinovi ” , kompaniji koja je i prva počela sa proizvodnjom jednokratnih higijenskih uložaka . Nakon sporijeg početka , PADDLE pelene su postigle ogroman uspeh , što je navelo i druge velike kompanije da ukradu ideju i počnu sa proizvodnjom jednokratnih pelena . No , tek 1961. godine kada su nastale prve Pampers pelene počinje masovna proizvodnja pelena .

Od tada je industrija pelena napravila pun krug i javnost je postala svesnija negativnih učinaka odbačenih pelena na životnu sredinu . Zato danas brojni ekološki prosveićeni  roditelji imaju mogućnost izbora , uključujući i mnoge nove stilove pelena poput gPelena koje imaju ugrađeni uložak koji se baca u wc šolju dok je spoljnim deo nepropusan , dokazujući da dobre ideje nikad ne umiru .

Cucla

Teško je reći koliko davno u prošlost seže istorija cucli , ali se veruje da su prve cucle bile šećerne krpe kao svezani smotuljci pokriveni sa životinjskom masti ili hlebom  pomešanim s medom ili šećerom . Dete bi sisalo tkaninu , a njihova bi pljuvačka polako otopila šećer i tako zadovoljila i potrebu za slatkim . Ponekad bi krpe umakali i u brandi ili viski kako bi se smanjiila zubobolja , a pritom bi se dobile i nenamerne , nepoželjne nuspojave koje bi pomogle uspavati bebu .

U 18. veku siromašni su koristili drvo ili životinjske kosti kako bi utišali decu , dok su bogati imali dude koje su nazivali ” koralima ” jer su bile izrađene od poliranih korala , slonovače , ili sedefa sa zlatnom ili srebrnom drškom . Nije bilo neobično da se drška koristi  i kao  igračka na koju su bila pričvršćena mala zvona koja su zabavljala dete , ali i čuvala od zlih duhova . Neki veruju da su srebrni korali preteča  fraze ” rođen sa srebrnom kašikom u ustima ” .

Cucla  kakvu poznajemo danas nastaje oko 1900. godine . Inspirisana je otiscima zubiju u 19. veku , a patent je prijavio Christian Meinecke nazvavši ga ” tešitelj beba ” , a imao je gumenu bradavicu , kružno postolje , plastičnu dršku , dajući deci opciju sisanja i grickanja sa samo jedne strane . Koristeći sličan dizajn , Sears & Roebuck počeli su 1902. prodaju igračke za usta koja je imala snažan prsten od kože koji je okružio mekanu bradavicu .


Flašica za bebe

U istoriji , s obzirom na visoku stopu smrtnosti žena tokom porođaja , nije bilo neuobičajno da se bebe hrane veštačkim putem , odnosno veštačkim sredstvima . Sve do kraja 19. veka , dečje bočice najčešće su bile napravljene od keramike i u obliku spljoštenih čajnika , suženih na vrhu kako bi beba  iz njih mogla da sisa , sa rupom na sredini kako bi se u njih moglo iscediti mleko . Nažalost s obzirom na loše higijenske uslove , dečica koja su bila hranjena na flašicu često bi umirala nakon što bi se razbolela od raznih bakterija koje su se razvijale u nedovoljno očišćenim bočicama .

Prva staklena bočica u SAD – u patentirana je od strane Charlesa Vindshipa od Rokburi 1941. godine . Njegov dizajn sadržao je bočicu koja je kap po kap kroz staklenu cijevčicu ispuštala mleko , a podsećala je na današnju slamčicu . U nastavku vrata bočice bila je gumena cev koju je do usta dovodila i gumena bradavica . Zaposlene mame volele su ovu vrstu flašice jer gumena bradavica je zabavljala  dete , a i flašicu je bilo moguće držati među nogama bez asistencije odraslih . Ali  gumenu cev bilo je nemoguće čistiti tako da se unutar nje množio veliki broj bakterija , pa bi deca često obolevala . Ovaj dizajn izazvao je mnoštovo smrti tako da je prozvan ” flašicom ubicom ” . Iako je stekla lošu reputaciju i lekara i roditelja , bila je popularna sve do 1920 – ih .

Autosedište

Decenijama nakon pronalaska automobila , suština dečijih sedišta više se bazirala kako dete zadržati  mirno u vožnji , nego oko sigurnosti deteta . Pretecče dečijih sedišta bile su ništa drugo nego jutene vreće koje su visile preko naslona za glavu suvozača . Kasniji modeli , kao onaj proizveden od kompanije Bunni bear 1933. bile su u pravilu booster sedišta odnosno sedišata  bez naslona , držeći decu uspravno na zadnjem sedištu tako da roditelji nisu morali stalno gledati šta  mališani rade . U 1940 – im godinama mnogi proizvođači proizvode sedišta od platna u metalnom ramu koja bi se pričvrstila na prednje sedište tako da je dete imalo bolji pogled preko vetrobranskog stakla . Kako bi se u potpunosti stvorila iluzija , često bi na ram sedišta stavljao i  volan koji bi detetu davao utisak da samo vozi .

Prvo sigurnosno  auto sedište pojavilo se 1962. kada je britanac Jean Ames kreirao autosedište za zadnje sedište , napravivši vezanje u sistemu slova I koji bi prilikom nesreće zadržao dete sigurnim . Otprilike u isto vreme , Leonard Rivkin iz Denvera izumeo je sigurnosni pojas za decu koji je vezao dete unutar sedišta od metalnog rama . Mogao se koristi bilo na zadnjem ili prednjem sedištu .

Verovatno najbliže današnjem prototipu sedišta  je ono iz 1968. godine izumljeno od strane Forda . Plastični modeli stolice namestili bi se na sedište i vezali postojećim kaišem dok bi dete bilo unutar ” konzole ” koja bi sprečila negativne posledice u slučaju nesreće . Uskoro nakon ove , General Motors izašao je na tražište sa svojim modelima sedišta  i za novorođenčad i za decu.

Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs

Be the first to comment

Leave a Reply