Nasilje ima mnogo lica. Ali, jedno je sigurno – na njega treba reagovati. Uvek. Preventiva je veoma važna kada je ova tema u pitanju, pa počnite na vreme da učite svoje dete kako da razlikuje šta je u redu, a šta ne, kako da se ponaša u određenim situacijama i, naravno, da vam uvek kaže ukoliko posumnja da je žrtva nečijeg nasilja
Šta je sve nasilje?
Nasilje koje dete preživljava nije samo ono što vi, kao odrasla osoba, smatrate nasiljem. Najčešći oblik nasilja koje dete preživljava je zadirkivanje. Ali, nasilje predstavlja i:
• traženje usluga, koje ono ne želi da pruži (na primer, prepisivanje na času, šaputanje…)
• traženje novca ili njegovih ličnih stvari (patika, užine…)
• upropašćavanje njegovih ličnih stvari (svezaka za školu, ranca, odeće…)
• fizičko maltretiranje (udaranje, ali i “samo” pretnje batinama)
• ucene, vređanje ili ponižavanje zato što je iz nekog razloga drugačije…
Predrasude
Razmislite o pojedinim stavovima koje, ukoliko su sastavni deo ili vašeg ili razmišljanja vašeg deteta, treba hitno da promenite. Naime, verovanje da su ovi stavovi istiniti a ne predrasude, podrazumeva vašu (ili vašeg deteta) prećutnu toleranciju na pristajanja na različite oblike nasilja.
• “Neki ljudi zaslužuju da ih neko maltretira”, ili: “Trpeti nasilje je deo svačijeg odrastanja”. Istina je da je svako preživeo nepravdu, svađe, ili sukobe sa drugima, baš kao što je svako imao priliku da odreaguje ili prećuti nešto što ga je povredilo, ali to ne znači da je preživeo nasilje.
• “Vremenom, proći će samo od sebe”. Nasilje zaista može da prestane kada nasilnoj osobi dosadi da maltretira uvek istu žrtvu, ali do tog trenutka mogu da prođu godine.
• “Važno je da se ne vidi”. Fizičko nasilje (batine, udarci, šamari) ostavlja modrice i povrede, koje ipak zacele. Ožiljci, koji ostaju iznutra, mnogo su bolniji i strašniji od onih vidljivih, fizičkih.
• “Oni koji se žale na nasilje su tužibabe”. Svako ima pravo na život bez nasilja. Ali, ponekad za taj život moramo da se izborimo, umesto da se on podrazumeva. Poveravanje nekome je često prvi korak u zaustavljanju nasilja. Upravo zato, oni koji učine ovaj prvi, a istovremeno i najteži korak, veoma su hrabri i jaki, a ne slabi i nemoćni.
• “Nasilne osobe će odustati ako ih ignorišete”. Ili: “Sa nasilnim osobama bi trebalo da se potučete ili da im uzvratite istom merom”. Netačno. Nema pravila koje važi za sve nasilne osobe i situacije u kojima neka žrtva može da se nađe.
Preventiva
Kako biste preduhitrili ili sprečili pojedine oblike nasilja nad svojom decom:
• Ne prezaštićujte decu. Neće vam biti lako da detetu ispričate da je moguće da se desi i ono čega se vi najviše plašite, ali to nije opravdanje da žmurite pred mogućim opasnostima. Još je rizičnije ukoliko verujete da detetu nikada neće biti potrebno umeće samoodbrane, da se “te stvari” uvek dešavaju drugima. Dete koje je dobilo više činjeničnih informacija – praviće ispravne, logične izbore i donositi odluke zasnovane na tim informacijama.” Nasuprot tome, dete koje ste naučili da su svi ljudi dobri – u nekoj kritičnoj situaciji će se naći u lošijem položaju. Ono će morati da pogađa, nagađa, okleva pri donošenju odluka i izbora, što uvećava mogućnost da u svojoj odluci pogreši.
• Pravo na “NE”. Navikli smo da decu učimo da su “NE”, “NEĆU”, “NE MOŽE”… takozvane ružne reči, koje se nikada ne govore. Međutim, u savremenom svetu, ove reči su ponekad ŠIFRE OPSTANKA. Neophodno je da vaše dete ume da ih i verbalno i neverbalno koristi, jer je to način suprotstavljanja nasilju.
Pokazatelji nasilja
Fizički pokazatelji koji ukazuju na potencijalno nasilje su veoma brojni, individualni, i zavise od uzrasta deteta, oblika nasilja, dužine trajanja nasilja…
To su: povučenost u sebe, koja traje danima (nije tipična za manje stresne situacije kao što su loše ocene i slično), razdražljivost zbog sitnica, nedostatak koncentracije, nagle promene raspoloženja, poremećaji u ishrani, nesanica ili, protivno tome, prevelika potreba za spavanjem. Upozorenje može da bude i opsesivno pranje ruku i čišćenje (psihološki nesvestan pokušaj da se opere ono što je bilo), naglo popuštanje što se tiče školskog uspeha, strahovi od do tada prijateljski prihvatane poznate osobe… U slučaju seksualnog zlostavljanja, česti su stomačni bolovi, bolovi u donjem delu stomaka, modrice u predelu genitalija, mokrenje u krevetu, hormonalni poremećaji, često i bolno uriniranje.
Razgovor
Detetu koje trpi nasilje nije lako da se poveri. Ono ponekad čeka da neko “prepozna” ono što preživljava i da neko drugi odreaguje. Pomozite mu i podržite ga da sa vama podeli svoja osećanja. Budite svesni da, kada vam se poveri kao svojim roditeljima, dakle osobama u koje ima najviše poverenja, ono izražava potrebu za vašom pomoći.
• Aktivno saslušajte dete. Pored onog što vam saopštava rečima, usredsredite se i na ono što vam poručuje neverbalnim putem (telesnim stavom, tonom glasa, pogledom, gestikulacijama). Pokažite mu da imate dovoljno vremena i strpljenja za njega.
• Fokusirajte se. Okrenite se prema detetu kada mu se obraćate, gledajte ga u oči i nemojte da ga prekidate dok govori. Njemu je potrebno da ga saslušate, a ne da odmah „istrčite“ sa ponuđenim rešenjem. Dozvolite mu da ispriča sve što želi. Nemojte da mu „upadate“ u reč, raspravljate, kritikujete.
• Lično viđenje. Dopustite detetu da ispriča događaj onako kako ga je ono doživelo. Nemojte da nastojite da vam u prvoj rečenici otkrije identitet svog „mučitelja“. Naime, ako odmah počnete da ga zapitkujete o identitetu nasilnika, ono će to doživeti kao da ste tražili da vam saopšti svoj najveći strah na početku, a tek potom da ispriča sve po redu. Budite strpljivi.
• Dalje otvaranje. Povremeno se uključite rečima ili rečenicama koje podstiču dete na dalju priču: „Shvatam! Nastavi… Stvarno? Aha, znači…“. Da biste potvrdili koliko ste ispravno razumeli, povremeno ponovite: „Nisam siguran da li sam te dobro razumeo, ali čini mi se da…“, ili: „Zvuči kao da si se osećao povređenim zato što…“.
• Detetova osećanja. Bez obzira koliko ste sami u tom trenutku uplašeni, preusmerite pažnju na dete i njegova osećanja a ne sopstvena. Recite mu: „Vidim da ti je teško“, „Mislim da razumem koliko te je to pogodilo“, „I meni bi bilo teško da mi se to dogodilo“…
• Inicijativa. Omogućite detetu incijativu i pokušajte da ga usmeravate da do rešenja dođe samostalno. Pitajte ga: „Šta ćeš sada da učiniš?“, ili: „Šta misliš, šta bi mogao da uradiš da bi se osećao bolje?“.
• Samokontrola. Ukoliko usled nervoze ili straha počnete da šarate olovkom, perete sudove, ili da svaki čas menjate kanale na TV-u, bez obzira što to ne želite, time šaljete detetu poruku da vas njegova priča ne zanima. Kontrolišite sopstveno ponašanje.
Poruka
Važno je da pošaljete detetu jasnu poruku. Recite mu jasno i glasno ono što se vama, možda, podrazumeva, dok je njemu “očajnički” i neophodno važno da čuje:
• “Nisi učinio ništa pogrešno”. Mnoge nasilne osobe (od mangupa u odeljenju sklonih smišljanju ružnih nadimaka i zadirkivanju, pa do odraslih ljudi, spremnih za najrazličitije manipulacije) često stvaraju osećaj krivice kod deteta dodatnim pretnjama: “Ti si loš, ti si ovo zaslužio. Ako ikada ikome ovo poveriš, povrediću te…”. Pretnjom još više zastrašuju dete i pojačavaju njegov osećaj krivice. Zato je neophodno da objasnite detetu da ono ni sa čim nije doprinelo niti izazvalo takav događaj.
• Smirenje. U trenutku kada vam saopštava nešto što ga je povredilo ili uplašilo, važnije je da dete smirite i pažljivo saslušate nego da ga napadnete kako je trebalo da uradi ovo ili ono, kako se sve to ne bi dogodilo samo da je ono…
• “Verujem ti”. Sa svojim narušenim samopouzdanjem, dete se plaši da ćete radije poverovati nasilnoj osobi, posebno ako je to odrasla osoba i neko koga vi poznajete, nego njemu. Zato je neophodno da mu kažete: „Ja ti zaista verujem. Znam da ti je bilo teško da mi sve ovo ispričaš, ali mi je drago što si mi rekao“.
• “Volim te najviše na svetu”. Deca misle da će biti izolovana i manje voljena ako se sazna za ono što im se dešava. Ona veruju da nešto nije u redu sa njima i da će ceo košmar nestati ako to ostane tajna. Potrebna je ogromna hrabrost da se izađe iz tog začaranog kruga. Zato obavezno ponavljajte detetu: “Volim te najviše na svetu”.
• Rešenje. Recite: “Za svaki problem postoji rešenje. Ukoliko ne upali prvo rešenje kojeg smo se dosetili, pronaći ćemo sledeće. Učiniću sve što mogu da ti pomognem”. Kada uverite dete da je svaki problem rešiv uz vašu zajedničku akciju, ono neće gubiti veru u sebe, niti poverenje u odrasle iz svoje najbliže okoline.
Samoodbrana
Ponekad je detetu teško da se glasom izbori za svoje “NE”. Potrebna mu je pomoć ruku, nogu, celog tela, stava… Upravo zato, u umeće samoodbrane se svrstavaju i veštine bežanja, vrištanja, kao i ostalih verbalnih i neverbalnih strategija odbijanja.
Naučite dete da je, ukoliko se oseti ugroženo, najbolje:
1. da nauči da prepozna opasnost i, ukoliko je moguće, odmah ode
2. ako je opasnost već postala stvarnost, naučite dete da je pri odlasku:
– bolje da trči nego da hoda, i to da trči tamo gde ima ljudi
– bolje da vrišti, jer to može da zaustavi nasilnu osobu, a vrištanjem može i da privuče pažnju na sebe i prizove pomoć
3. ukoliko se nađe sa nasilnikom u situaciji u kojoj je neophodno da fizički odreaguje, objasnite mu i naučite ga da tada ima pravo: da ugrize, ogrebe, vrišti, udari laktom u stomak (u slučaju da ga nasilna osoba drži), zavrće ruku ili prst nasilne osobe.
Učenje deteta veštini samoodbrane i umeća da se izbori za život bez nasilja, vaš je zadatak. Nemojte očekivati da će to učiniti učiteljice ili nastavnici. Oni vas mogu u tome podržati, ali niko nema tako veliki motiv da vaše dete živi bez nasilja kao što ga imate vi. Zato, počnite odmah.
Jelena Holcer, pedagog
Preuzeto: Yumama.com
