Veoma je teško promeniti loše navike u ishrani i naterati dete da se fizički aktivira. Apetit je nagon za održanjem života i stvarno je teško boriti se sa tim, a ne manje je teško izboriti se sa ljubavlju prema slatkišima, ukusnim “teškim” jelima i koncentrovanom šećeru u neodoljivim napicima.
Zato NIJE rešenje u brzim dijetama koje “tope mast”, jer to NE POSTOJI! Radi se o brzom gubitku VODE iz masnog tkiva, a ne o realnom smanjenju viška masti! Zato je potrebno da se roditelji prvo obrate pedijatru.
Pedijatar će da obavi neophodne laboratorijske analize, a potom da proceni da li dete treba da pregleda neki od subspecijalista, i da li treba uključiti nutricionistu u borbu sa viškom kilograma (što je poželjno i veoma korisno).
*Zaista je važno razumeti da borba sa gojaznošću traži ogromno strpljenje i upornost. NEMA brzog rešenja problema! Postepeni pad telesne mase iz meseca u mesec je pravi put ka uspehu. NEMA čudotvornog leka koji će da reši detetov problem, pa da se „gura po starom”.
*Promena načina ishrane podrazumeva smanjenje (do IZBACIVANJA) namirnica koje „promovišu” gojaznost! Ne može se živeti na brzoj hrani (fast food-u), čipsevima, krekerima, pomfritu, picama! Nisu ovo „nedozvoljene supstance”, ali NE SMEJU da budu okosnica dečje ishrane! Ovu hranu treba da zamene zdravi obroci bogati povrćem i malomasnim mesom koje je pripremljeno na ulju (po mogućstvu maslinovom). Plodovi mora i riba su izuzetno zdrave namirnice koje su bogate zdravom energijom za decu. Voćna užina je zakon u odnosu na grickalice! Totalni dnevni unos nezdravih masti (zasićenih masti životinjskog posrekla, ali tu spada i margarin, iako se dobija od biljne masti) NE SME da pređe 30 odsto.
*Koncentrovani šećer u sokovima i gaziranim napicima mora da se svede na razumnu meru – jedna čaša soka ima oko DVE SUPENE KAŠIKE ŠEĆERA! Mineralna ili oligomineralna voda (negazirana) i nezaslađeni biljni čajevi su pravi izbor za gašenje žeđi!
Naravno, ovo su samo smernice za ishranu, a detalje treba utanačiti sa nutricionistom (naročito kada standardne procedure u redukciji i modifikaciji ishrane ne daju rezultate).
*Fizička aktivnost – postepeno povećanje nivoa opterećenja deteta je recept da se poveća potrošnja energije i smanji telesna masa. Pola sata šetnje dnevno je odličan početak. Dete potom treba da se bavi sportom koji voli, bar tri puta nedeljno po jedan sat. Najbolje je da to budu tzv. aerobne aktivnosti (idealno je rekreativno plivanje). Naravno, PRE početka treninga (ozbiljnijeg bavljenja sportom) je potrebna konsultacija sa pedijatrom.
*Kod patološki gojazne dece (njih je kod nas, srećom, mali broj) je neophodan timski rad – pedijatra koji leči dete, endokrinologa koji mora da isključi (retke) hormonalne poremećaje – koji mogu da budu uzrok gojaznosti, ali i da proceni štetu koju je patološka gojaznost nanela detetu (pre svega pojavu dijabetesa tip 2), ali i nutricioniste i psihologa (nekad i psihijatra).
*Postoje lekovi koji se izuzetno retko primenjuju kod dece (mada je njihova primena kontroverzna i kod odraslih), ali i hirurške procedure koje su, ipak, rezervisane za izuzetno mali broj gojazne dece.
Može li gojaznost da se spreči?
Pre bi moglo da se kaže kako gojaznost kod deteta MORA da se spreči!
NE MOŽE dete da se ugoji preko noći – za to su potrebni meseci nepravilne ishrane i nezdravog života. Prvi korak u prevenciji gojaznosti je razvijanje svesti kod roditelja o težini problema. Tu spada i svest o predispoziciji koje dete ima. Zato je prosvetiteljska uloga pedijatra koji prati dete od rođenja neprocenjivo važna, ali je pedijatar taj koji treba da proceni faktore rizika za svako svoje dete. Prvi koraci ka gojaznosti se obično prave u prve dve godine života, pa tu leži ključ dobre prevencije.
Naravno, potrebna je organizovana borba društva protiv gojaznosti i posledica koje ona donosi, što je moguće – već se uveliko primenjuje u medicinski razvijenim zemljama koje su, po pravilu, najviše pogođene ovom epidemijom.
*Sledeći korak – edukacija školske dece (mada je dobro vreme za početak i predškolski period). Uvođenje zdravstvenog vaspitanja je odličan put, ali je i povećanje broja realnih časova fizičkog vaspitanja izuzetno važan. Veliki broj osnovnih škola nema objektivne mogućnosti da sprovodi adekvatnu nastavu fizičkog, pa i u tom smeru mora da se napravi pomak. Promocija zdravog života, a to podrazumeva zdravu ishranu i bavljenje sportom (rekreacijom ili takmičarski) je jedina prava prevencija gojaznosti kod školske dece! Roditelji treba svojim primerom da pokažu šta je zdrava ishrana i zdrav život, i to je svakako jedan od puteva ka rešenju ovog ogromnog problema.
*Na kraju, kod gojazne dece treba sprečavati komplikacije ove bolesti uporedo sa smanjenjem telesne mase što je, takođe, vid prevencije.
Ako negde važi izreka „bolje sprečiti nego lečiti” – to je onda gojaznost. Prevencijom gojaznosti kod dece se značajno smanjuje verovatnoća da će gojaznost da se pojavi u odraslom dobu. Kada dete nauči i prihvati principe zdrave ishrane i bavljenja sportom – to ostaje za ceo život, a prenosi se i na sledeću generaciju. Zato je od vitalnog značaja za svaku porodicu, ali i za društvo da se broj gojazne dece smanji!
Kako se izračunava indeks telesne mase?
Merenjem detetove visine i težine se izračunava indeks telesne mase (BMI – body massindex je međunarodna jedinica za procenu uhranjenosti, ali i gojaznosti), tako što setelesna masa (u kilogramima) podeli sa kvadratom telesne visine (u metrima). Potom se, uz pomoć tabličnih vrednosti (koje su napravljene prema uzrastu i polu), precizno utvrđuje koliko je dete gojazno. Takozvani 97. percentil je gornja granica (to znači da 97% zdrave dece ima manju telesnu masu od izmerene). Ali, već preko 85. percentila postoji visok rizik od nastanka gojaznosti.
Kod dece koja su dostigla definitivnu telesnu visinu, gojaznost je prisutna ako je BMI preko 30! Ovo važi i za odrasle.
Preuzeto: Yumama.com
